Некадашњи пољопривредници веровали су, а верује и још понеко данас, да богата трпеза и по стриктним правилима припремљена јела гарантују добру и родну следећу сезону.
Чим се заврши прослављање почетка нове 2022. године, уз сву сарму, прасетину и руску и мимоза салату, почињу припреме за православни Божић 7. јануара.
Припреме су за некадашње пољопривреднике почињале много раније о чему сведочи стара изрека „не гоји се прасе уочи Божића“, што значи да с важним послом треба почети на време. Пољопривредници који гаје свиње према обичају су једно прасе, обично најлепше и најнапредније, одвајали од осталих, ако је могуће у посебан обор, припремајући га, најбољом храном, да на божићној трпези одигра важну улогу печенице.
Јабука из печенице за лек
У неким крајевима (планинским) божићна печеница може да буде и овца, али, у Војводини православци настоје да им на столу за Божић обавезно буде баш прасе, а ако новчане прилике не допуштају, онда барем четвртина прасета или довољно свињетине за укућане и госте. Етнолози у овом обичају виде древне култове Сунца и Мајке Земље, божанстава веома важних за пољопривреднике, али и од појаве хришћанства, а касније и православља, јеловник се није променио. Божићна печеница се пече најмање четири сата, често и дуже, а у велики „плех“ (лим) у коме се пече додају се, зависно од краја и обичаја, дуња или јабука, које се не једу, него остављају као лек, кад некога заболи стомак.
Печеница, чесница и сва остала јела која се спремају за Божић не смеју да загоре, јер то слути на несрећу, зато су жене у највећој приправности и стресу да све буде зготовљено како ваља. Божићу претходи шест недеља поста, да би за сам празник била спремљена огромна количина мрсне хране, што значи оне која садржи месо, млечне производе и јаја. Маштовитости нема краја, а тамо где има и хране божићна трпеза је пуна и препуна.
По бадњак и благослов
Прослава Божића почиње на Бадњи дан, 6. јануара, кад већ од јутра сви честитају и упућују добре жеље, највише путем друштвених мрежа. Од деведесетих, враћа се стари обичај да мушкарци у току дана оду по бадњак, који се после у цркви благосиља и дели верницима. По бадњак се иде на коњима, добро ухрањеним да се сијају и са украшеним колима. Некада је сам домаћин, у пратњи млађег мушког члана породице, обично сина, унука или синовца, одлазио у шуму пре свитања, да посече млади храст који ће на слављу представљати бадњак. Храстове шуме су углавном уништене, па градско становништво купује храстову гранчицу на пијаци. У селима, још је могуће пронаћи храст у атару, а није нужно да се одсече цело дрво.
У Војводини, према обичају установљеном у XИX веку, деца за Бадње вече иду од куће до куће, рецитујући пригодне песмице, а укућани их дарују слаткишима. Некад су то биле јабуке и ораси, а данас су углавном куповни слаткиши из продавнице. Мали посетиоци који рецитују зову се коринђаши, а цео обичај – коринђање.
„Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њива се зелени, газда се весели“, гласи једна од уобичајених коринђашких песмица у Кикинди и Мокрину, а све су намењене роду и плоду следеће године, што указује на пољопривредну традицију обичаја.
Полажајнику многи дарови
Мере ограниченог окупљања због короне сад се мање спомињу, па ће како изгледа 7. јануара цркве бити пуне, а становништво ће се окупљати и посећивати. Обичај је да се за Божић преподне не иде ни код кога у посету, али већ послеподне крећу дружења. Хране и пића има, права прилика за опуштање. Једина особа која може да уђе у туђу кућу на Божић ујутро је полажајник, који долази да честита празник.
Домаћини му измичу столицу – да срећа не побегне из куће), огрћу га дебелим ћебетом – да се на млеку дебео скоруп хвата, а кад га коначно пусте да оде, пошто је морао да проба сва јела спремљена за славље и сва алкохолна пића, дарују га чарапама – да богатство расте.
