Српска тробојка сачувана је у шарама старог војвођанског ћилима. Уткивана је и тако да на први поглед није видљива, нити се одмах може приметити периодика црвене, плаве и беле боје на вуненој простирци. Постоји етнолошко тумачење да је тробојка скривана јер су у Хабзбуршкој монархији, потоњој Аустроугарској, увођењем Баховог апсолутизма, биле забрањене националне тробојне заставе.
Тако је и српски национални симбол био непожељан на тлу данашње Војводине када се налазила под круном „жуто-црне” монархије. Једно краће време, успела је да опстане застава која се вијорила на оснивању Српске Војводине, у Сремским Карловцима на Мајској скупштини 1848. године, док је власти нису забраниле.
„Пошто није више била дозвољена, онда је сналажљивост и креативност жена долазила до изражаја, па је српска тробојка уткана у ћилиме и платна”, прича за „Политику” етнолог Љиљана Трифуновић, кустос Музеја Војводине у Новом Саду и ауторка изложбе „Симболи државности на етнолошким предметима”, која је отворена уочи Дана државности.
На изложеном ћилиму из Стапара из 1890. не може се лако учити мотив заставе, а кустоскиња објашњава да је то мимикрија.
„Ево је – црвено, плаво, бело, па с друге стране ’југословенска’. Не могу да кажем да је тада било идеје југословенства, али то је вероватно исто мимикрија”, додаје.
Један старији ћилим, из бачког места Параге (1870) изузетно је очуван, а тробојка је ту већ уочљивија. Најстарији је међу изложених 26 предмета из збирки Етнолошког одељења, који сежу до почетка Другог светског рата. Овај ћилим, како смо чули, ткале су две жене, снаја и свекрва, Наста и Милица Пашин. Када је 1947. стигао у музеј, дародавци су испричали тадашњем кустосу о тробојки на њему, као и да су га две жене користиле и звале „зелена башта”, због зеленог поља око кога су исткане корњаче, лептири, цветне гране и цветићи. Иначе, ћилим у Војводини, каже нам Трифуновићева, није стављан на под, сем у цркви, за погреб и за венчање. У кући се користио само на кревету, столу или зиду.
Сачуване су и вунене торбе у које су уткани државни симболи. Веома стилизовани грб Краљевине Србије из 1882. урађен је на торбама из Баваништа и Црепаје (1920). Пажљивији осматрач приметиће двоглавог орла на овим торбама, а на црепајском и четири оцила. Званични краљевски грб налази се и на изложеним гуслама, непознатог места порекла, са урезаним натписом: „Гусле моје драги разговори за Србију и Србина њена”, и годином 1887. Исти симбол је и на двема чутурама (1910, 1920). Прва је из Србобрана и на њој пише: „Домаћице дед поскочи у чутуру вина наточи”, а за другу се зна тек да је припадала извесном Михаелу Костићу Албанесу.
Грб је и на великој дозидници из Бачког Градишта, платну којим су украшавани зидови, а на овом комаду је приказан српски симбол са круном у средини, и са сваке стране богата трпеза: по прасећа глава на тањиру, риба, воће, колачи, боца рума и коњака. Приказани су у распореду који говори о невештој припреми за вез – труковању. У музеј је дозидница доспела 1992. са непотпуним подацима, па се претпоставља да је настала 1920–1930, због конца за вез у боји и мелираног који се тада појављује. „Србин има четир слова стара, само слога Србина спасава”, извезено је на платну.
„Национални симболи на овим предметима говоре о томе колико је становништво у Војводини било окренуто према Србији. Са појединих видимо да је у народу постојала свесност српског порекла, породице, села…”, наводи музејска саветница и ауторка изложбе.
За разлику од ћилима, напомиње, на изложеним пешкирима ткаље су без скривања истицале српску тробојку. И једни и други, додаје, били су део девојачке спреме. Иако је истицање националних обележја у то време било ризично, закључује етнолошкиња, видимо да су ткаље, везиље и дрворезбари ипак своје родољубље преточили у користан и употребљив предмет, веома важан у животу ондашње човекове заједнице.
