Село
Села у данашњем смислу ове речи једва да су и постојала. Групе земуница, колиба или бедних кућица, већих или мањих чиниле су село. Свако је себи градио где је хтео и како је хтео. Места пребивања била су раштркана. Села су се једва могла приметити. Куће су више личиле на колибе саграђене од плетара, олепљене блатом, а покривсне трском, шашом, рогозом или сламом. Зграда у правом смислу није постојала. Села су се могла више наћи по ђермовима и дрвећу око места пребивалишта него на зградама. На некадашње пребивање нашег народа у Бачкој под земљом и у земљи, сећају још и данас имена насеља: Земун, Буђановци, Пећинци. Земљиште где су “куће” прављене било је претежно подводно, па су се становници ових насеља врло често селили.
Тако имамо код путописца Прандштетера (од 1608. године) на путу за Београд кроз Војводину опис таквих кућа. “Пристали смо код високе обале, на којој није било ништа друго до неколико колиба од трске, где су становали сироти људи са женама и децом. На том месту имају ти људи и јаме испод земље у којима станују; имају разбоје те плету платно”. Најскликовитије је описао земунице у Војводини Браун (1699. год.) “Кад смо туда пролазили јадни хришћани су се склањали у своје рупе као питоми зечеви. Да би задовољили своју радозналост силазили смо са коња и улазили у њихове куће, које смо налазили у бољем стању него што смо очекивали. Имале су одељења и дрвене оџаке и, на удаљенијој страни прозор, мало дигнут од површине земље. Све је у њима било уређено спретно колико и у другим сиротињским кућама, које се налазе над тлом, мада је све било просто, по обичају тог краја.”
У једном извештају од 1699. године који је поднела комисија коју је послао аустријски двор да проучи прилике у нашем народу, каже се за наш народ: “Они (тј. Срби) нигде не зидају, него бораве у колибама и земуницама, како се могу одмах, кад затреба, на друго место преселити.” Исто тако имамо података да су имали спојене стаје за храну и стоку. “Ту – како је на једном месту приметио Браун говорећи о насељима овог типа, нема житница, ни камара од жита већ много дубоких и пространих подрума (јама – земуница) где се жито чува од разбојника и неочекиваних непријатељских упада.”
Исти писац пише како му је било пријатно “ходати међу Турцима и Грцима (тј.Србима) и гледати како напољу готове своја јела и како спавају око велике ватре…
Поред сељака у селу су живели и понеки занатлија, нарочито ковачи, колари, ћурчије, који свакако нису живели само од заната него и од пољопривреде. Тако се код нас практиковало и до Другог светског рата, а и прве деценије после рата.
Старе Параге
Име села
Још увек није тачно утврђено значење имена Параге. Али зато има много нагађања која се не могу узети као правилно тумачење етимологије речи Параге. Тим пре што је првобитни назив села био Парага.
Овде ћемо поменути сва тумачења која су до сада помињана, почев од оне најнаивније легенде о Пар Рага. Наиме, приликом досељавања нашег народа у пределе Бачке једна група људи није никако могла да се одлучи где да се насели. Идући тако кроз Бачку спазили су на једној пустари Пар-Рага и један од њих рече: “Хајде да се населимо онде где пасу оних Пар-Рага”. Наравно да је ово исувише наивно и не може се прихватити као извор за име Параге.
Мештанин села Парага Радивој-Рада Радосављев испричао ми је у јуну 1966. године да су наводно два брата Мађара по имену Парази имали на простору данашњих Парага салаш па је по њима и село добило име.
О настанку имена Параге у Грађанском листу субота-недеља 3/4. 5. 2003. године пише Софија Јовановић следеће: “Занимљива је прича о настанку имена Параге.
Она каже да је свуд уоколо села било јако много обрадиве а запуштене земље, парлога. Отуд име које се после трансформисало у Параге! Да ова прича није сасвим без основа, казује и чињеница да житељи Парага сами себе називају Парожанима а не Паражанима, како би то језички било исправно.
Прво насеље са именом Параге, или Велике Параге било је изграђено пола сата хода јужније од данашњег села. Због великих подземних вода које су 1875. године порушиле готово све сеоске куће, Парожани су били приморани да се помере на север на узвисину Јарчев брег, на врх лесне заравни која достиже надморску висину од чак 94 метра.
Пошто се премештање села догодило у време Аустроугарске планске колонизације, Параге су изграђене строго по нацртима које су из Беча донели дворски геометри. То значи да је изграђено типично панонско село с улицама широким и по 30 метара које се секу под углом од 90 степени.”
Година 1875. јој је погрешна јер су Параге пресељене због подземних вода још 1793. године.
Угледни интелектуалац из Парага, Сава Лазић, професор написао је о етимологији речи Параге следеће: “Нашао сам у једном француском лексикону да је реч Параге шпанског порекла. У Шпанском правопису ова се реч пише Параје а у француском Парраге и значи мајур-лустара– имање. Та реч је вероватно из Шпаније дошла заједно са Хабзбурговцима у Аустрију. Бечки двор је као и сви дворови онога доба, додељивао лена (имања) племићима која су се звала Параје односно Параге. Ако се ово чита као латиница онда су то Параге, док се француски читају Параж. Најзад од заједничке именице постала је властита као име села.
Наш познати књижевник Божидар Ковачевић (+1988. год) на моју молбу да ми пронађе етимолошко значење имена Параге написао ми је о Ћурђевдану 1985. године следеће: ”Што се тиче Парага нисам сигуран да је порекло од француске речи (Парраге) која значи: море крај копна, предео; окопавање винограда; отмен род. Као што се види различита тумачења.” Ми смо се определили за реч мајур – пустара – имање. По шпанско-француској верзији речи.
Насељавање Старих Парага
Сеобе нашег народа преко Саве и Дунава почињу још у време краља Драгутина, да би после Маричке (1371. год) и Косовске битке (1389. год.) а нарочито после другог пада Смедерева (1459. год) биле све масовније.
Велика сеоба Срба по патријархом пећким Арсенијем Црнојевићем (Чарнојевићем) 1690. године била је свакако најмасовнија, око 38.000 породица, а и под Патријархом Арсенијем IV Јовановићем 1737. године, бројчано мања. Обе су биле последице Аустро-Турских ратова, где је наш народ ратовао на страни Аустрије, па када се ратна срећа окренула у корист Турске, морали су заједно са аустријском војском да се повлаче (беже) плашећи се турске одмазде (освете).
Дакле, нису Срби у крајеве данашње Бачке дошли први пут тек за време Велике сеобе 1690. године него много раније.
Параге се налазе на југозападном делу Бачке на правцу Нови Сад – Сомбор. О Парагама имамо први запис из 1473. године. За време турске владавине заблележене су у Бачкој нахији. Из тога времена имамо само података о броју домова, кућних старешина и парохија. Из века у век тај број је врло често варирао. Тако су 1554. године имале 4, око 1570. године 4, 1590. године 19 домова. Године 1610. и 1650. забележене су као насељене, а 1698. као ненасељене. Године 1690. Параге су имале 22 кућне старешине са 18 ожењених браћа или синова. Код пописа године 1715. било је 23 кућне старешине, а 1720. године 13 домова. 1768. насељена је у Парагама, Голој Добри и на пустари Радојевић 81 српска породица. 1769. године имале су 98, а 1773. године 103 српска дома. 1786. године имале су 99 српских домова, 1791. године 531 душу. 1792. године имале су 70 домова са 502 Србина.
У књизи Бачко-бодрошке жупаније о историји Парага налазимо следеће податке:
Насеље Параге, које се налази у паланачком округу, налази се такође источно од Бача. Претходно име је Парага. Ово насеље се не може изједначиши са насељем Прага које се налазило источно од Моноштора а која (Прага) је до Мохачке битке припадала поседу калуђерица Старог Будима. Споменути Параг из шурских дефтера може се сматрати претходником овог насеља које се према Фриђешу Штелцеру налазило у Бачкој нахији под именом Параг или Nagy-Parrag (Велике Параге) 1554. године и 1570. године.
Године 1590. насеље је бројало деветнаест кућа пореских обвезника. Први траг данашњег насеља познат нам је из 1699. године од када датира најстарији попис Бачке жупаније где под именом Paragh спомињу се 22 газда – сељака са укупно 60 јутара земље. У жупанијском списку из 1715. године место има 23 порезника. Од тада па надаље место се спомиње у пореским списковима као порезник. На мапи Краљевске коморе из 1768. године село Параге се налази на територијама Голе Добре и Радовић пустаре са 81 српском породицом. Господарско уређивање села датира од 19. августа 1772. године. Један плац је износио 32 јутра земљишног поседа а село сем две напоменуте пустаре није располагало другим добрима. Због подземне воде 1793. године село је премештено на сувље земљиште, на удаљености пола сата хода од старе локације, а од Краљевске коморе 1791-3. године тражило се да се и црква премести. Приликом описа поседа Краљевске коморе, који су били намењени продаји 1791. године, Параге су имале свега 531 душу и то православних Срба који су припадали паланачком властелинству. Тако је било и 1826. године а православни Срби између 1798-1802. године доградили су торањ својој цркви.
Године 1900. у Парагама је било 1466 душа и 265 кућа. Кад је реч о матерњем језику било је 1324 Србина, 48 Мађара, 35 Немаца, 19 Словака и 40 душа других језика. По религијској припадности било је 1340 православних, 15 евангелиста по Агоштону, 100 римокатолика и 10 Јевреја. Атар насеља је износио 3716 катастарских јутара. Становници одржавају једно пољопривредно газдинство. Познат је печат Парага из 1730. године као најстарији а на којем се налази Свети Георгије на коњу како управо убада копље, које на врху има крст, у грло аждаје. На печату је кружни натпис ”Si.Reg.CaalParaga“ односно “Печат поседа Краљевске коморе, Парага”.
Други печат је из 1740-43. године а има познате сеоске ознаке: плуг и класје један поред другог, а испод њих се налазе укрштени лопата и мотика. Изнад се налазе два слова “С.П.” то јест “Село Парага“. На основу уредбе министарства унутрашњих послова из 1904. године име Парага постаје Параге. Гранични део је салаш Пелавај. Западно од насеља виде се две велике земљане хумке а према Оџацима, уз железничке шине, да се приметити остатак једне земљане тврђаве. Село се раније налазило на пољском путу званом Старо село а и дан данас постоји крст међаш на том месту. Знак сећања на досељавање Срба је иконостас који је донео један калуђер са Свете Горе Атоса. Он се данас налази у већници Општинске куће. Село има пошту, телеграф и железничку станицу.
Неколико сачуваних географских карата из почетка и краја XVIII века нас уверавају да су Параге већ у то време биле насеље. На тим картама Параге су убележене под именом Парага.
Пратећи кроз архивски материјал који је сачуван у архиву Војводине у Новом Саду све што се дешавало у Старим Парагама у 18. веку наилазимо на податке који следе:
1722. године извршен је попис славне жупаније Бачке за 1722. годину. Пописано је становништво где су била имена порезника, газда, ожењених, браће и синова изнад 18 година. Такође је пописана и сва имовина. У Парагама је тада био 51 дом који је плаћао порез.
1728. године извршен је државни попис становништва. По овоме попису у Парагама је тада било 57 мушких глава. На пописној листи стоји: Писасе село Параге, а на крају пописа година 1728. Те године у Парагама су живели следећи домаћини и њихови синови: кнез Иван Обровчанин, син Петар Максим Терзић, брат Никола Видак Бајилин, синовац Рака Вучета Зарубински Никола Шијак, Иванко Ковачевић, и два синовца Пера и Новак Живко Ковачевић, син Пера Недељко, биров Веса Крстоношић и два сина Илија и Мијаило Бела, Станко Тополац, и синовац Марко Радосав Бођанац Сима Брзи. Дејин Милковић и два сина Радосав и Радивој, Малета Гавриловић, Велисав Шапинац, Радивој Шапинац и брат Марко, Станимир Плаванац, Стојан Адамовић и брат Јован, Рада Ковачевић, Рацко Бардаковић и брат Веса, Никола Влашкалија, син Ранко, Ћурађ Крстоноша, Малета Гаинов, син Јанко, Лаза Раитаровић, Радосав Гаидобранин, Живан Тополац и три сина Никола, Марко, Јанко, Стојан Тополац и брат Живан, три сина Петар, Стоико, Давид Стоиан, попов слуга Кузман Зобнатичанин, син Јован, Божа Шијак, син Јованов.
У турским тефтерима помињу се Параге у 16. веку (вероватно при најезди). Географ Штелцер тврди да су се у то доба звале Велике Параге. Вероватно су биле гушће насељене јер је у њима било у то време од 1765-1784. године три свештеника-пароха. И то од 1765. до 1773. године пароси су Мојсеј Илић и Георгије Јовановић. А од 1773. до 1787. у матичним књигама се појављују сем ове тројице и име пароха Мојсеја Прерадовића. Појам Велике Параге вероватно је био везан за део земље који су наши преци добили на обрађивање (1772. имали су 3716 јутара) али не и на број домова, јер је број домова био мали (1769. године имале су 98 а 1773. године 103 дома). Број домова се повећавао и смањивао јер је све зависило од тога како је летина понела и да ли се могао одржати голи живот.
О пустарама у Бачкој постоји спис “Таха pro аппо militari 1747/8 incassanda adcassam 1 Comitatus Basciensis“. Из овога списа сазнајемо да су тих година закупници пустаре Параге били Степан Стојчевић из Нештина, Ђука Димић из Новог Сада и Никола Мартинов из Шида. Али, пустаре нису увек остале пустаре, пашњаци за силну стоку. За време Марије Терзије и Јосифа II, оне су колонизоване, понајвише Немцима. Донекле, колонизација је сама собом значила прелаз од сточарства у ратарство. Године 1781. тужио се магистрат у Новом Саду: сад у Бачкој има још свега четири неколонизоване пустаре. Неко време, сточарство ће се одржати још на пространим њивама које су трговци стоком могли себи купити.
Постоји податак да су житељи села Пачира 1791. године тражили да им се одобри да емигрирају у Параге “због неплодности земље коју поседују и глади која им прети”. Исти случај имамо и са Србима из Каравукова који су насилно морали да се преселе у Параге зато што су у Каравукову бипи колонизирани Немци. Али имамо и случајева да су житељи Парага одлазили из села, као што је био случај кметова који емигрирају у Товаришево 1791. године. Шта је био разлог одласка парашких кметова у Товаришево може се само претпоставити. Наиме, у то време већ почиње пресељење Старопаражана на место где су данас Параге, па су кметови ради сигурности покуповали куће у Товаришеву, јер нису знали шта их чека на новој локацији.
Старе Параге или како и данас Паражани зову Старо Село било је 4 километра јужно од данашњих Парага и увек је било насељено српским живљем. Када је завршен катастар 1772. године у Старом Селу домаћинства су поседовала 3716 јутара земље, 1785/86. била је велика поплава и већ је почело пресељавање у времену од 1791-1793. године. Старе Параге су имале статус општине и имале су свој печат. Печат из 1780. године има лик Светог Георгија, док су ранији печати имали ћирилска слова “СП” (Село Параге) у коме су била изгравирана оруђа из пољопривреде: мотике, плугови и класје.
Живот у старом селу
Каква су села била у Бачкој речено је у првом одељку. Тако су и Старе Параге биле на подводном и влажном терену, често плављене у време великих киша. Куће су биле мале земунице, више склоништа него стамбене зграде у данашњем смислу речи. Параге су имале школу која је отворена 1740. године. Учитељи су били свештеници, калуђери из манастира Бођана (понекад) па чак и црквени појци. Црква је била највероватније од дасака облепљена блатом и покривена шиндром, имале су трговину за најнужније потребе. Једини податак о старој цркви имамо у књизи Славка Гавриловића о црквама у XVII веку (Славко Гавриловић – Иван Јакшић, Грађа о православним црквама Карловачке митрополије XVIII века, Београд, 1981.4 Споменик САН CXXVII) који гласи (и овде налазимо назив Парага за село Параге): “И Парага има саграђену цркву од дрвета, од блата оградом опасану, кречом обељену, трском покривену и кољем окружену”.
Становници су били Срби. У једном рачуну из 1765. године помиње се епитроп црквени Константин Грк (највероватније Цинцарин). Имамо података да је у то време било у Парагама Јевреја, пошто су они и Цинцари били вечити сапутници свих миграција. Према попису Јевреја у Доњем срезу бачке жупаније за 1784. годину Андрија Одри, жупан начелник и Антони Степановић, вршећи поменути попис у 15 места, били су и у Парагама.
Нове Параге
Узроци пресељења из Старих у Нове Параге
Када и зашто су старопаражани морали да се одселе (преселе) 4 километра на североисток постоје многе претпоставке и нагађања. Ми ћемо се овде држати историјских извора са којима располажемо.
Узрок пресељења је свакако био последица политичких збивања у Аустро-Угарској. Наиме, у то време, крајем ХVIII века бечки двор је плански насељавао Немце у јужну Бачку и Банат, да би спречио експанзију Мађара у те крајеве. Тако су пустару Гајдобра населили Немцима, па је српско становништво села Парага требало померити 4 километра на североисток да би се (х)атар гајдобрански могао проширити.
Повод за пресељење су морале бити и поплаве 1785. и 1786. године изазване подземним водама када је скоро цело село било поплављено и многе куће порушене. Са пресељењем села тражена је и дозвола за градњу цркве и школе. У оно време је све ишло преко бачке конзисторије која је молбе спроводила у срез, а овај опет у жупанију на даљу надлежност.
На једну од молби села Парага у вези пресељења села и градње цркве краљевска администрација одговара жупанији следеће:
“Славна жупанијо,
У складу са саопштењем Коморског властелинства, поводом молбе становника коморског села Параге да ерарним средствима caгpaдe нову цркву, а која је упућена посредством православног Конзисторија узвишеном Краљевском Угарском намесничком већу, Краљевска администрација славној жупанији службено има да саопшти: да елаборирани план и пројека …“
Изглед села
Параге су стандардног изгледа, као већина места у Војводини: ушорено насеље, од две дуге улице, са кућама које су челом на уличној линији. Од набоја су, покривене црепом, високих зидова са озиданим забатом на уличној фасади. На дворишној фасади је трем. Куће су троделне; у продужетку стамбених просторија нижу се помоћне. Многе имају и мање куће у дворишту, тзв. кућерке
Паражани у Првом светском рату
Добровољци
Добровољачки покрет Срба и других Словена у Првом светском рату (1914-1918.) вишеструко је занимљив историјски феномен, иако није очекиван и сасвим нов.
Родољубље и националноослободилачке жеље јавиле су се код наших људи различитих сгалежа и степена образовања. Изузетно добри животни услови и чврст економски положај једног дела југословенских исељеника у Северној и Јужној Америци нису били препрека да се и они сврстају у добровољце. Исто тако лоши животни услови у заробљеничким логорима царске Русије нису били подстицај (иако је и тога било) да неко постане добровољац. Романтизам и идеализам био је код добровољаца чест. Жудња за националном слободом била је основни мотив и спона покрета. То и рађа и носи националну револуцију Јужних Словена 1914-1918. године.
Историја добровољаца – Срба и других Словена у Русији у Првом светском рату прошла је кроз неколико фаза.
Прва фаза траје од почетка рата августа 1914. до октобра 1915. године. Друга фаза траје од октобра 1915. до краја јула 1916. године.
Ову фазу карактерише опадање добровољачког одушевљења и појава неспоразума између добровољаца и србијанских официра, који су дошли с Крфадакао војно-стручна лица формирају добровољачке јединице, као део српске војске. Неспоразуми су били углавном проузроковани суровим и увредљивим односом неких србијанских официра према добровољцима, њиховим породичним, националним и верским осећајима. Ово се могло ублажити и спречити, што је од стране штаба дивизије и рађено, но опаснија размимоилажења појавила су се око схватања ратних циљева и устројавања будуће заједничке државе. То су били зачеци бољки које ће доцније тровати заједнички државни живот.
Трећи период је од јула 1916. до марта 1917. године.
Формирање добровољаца у војне јединице био је посао српске и руске владе. Обе су имале своје јасне мотиве војне и политичке природе. Српска влада, с преполовљеном војском (од краја 1915.), ван земље, остала је без природног извора за попуну и обнову своје војске. Једини резервоар били су добровољци. Они, људи из југословенских покрајина Аустро-Угарске, сврсгани у Српски добровољачки корпус манифестовали су јединство Срба, Хрвата и Словенаца и били један од политичких аргумената српској влади и свим снагама за стварање Југославије.
С фебруарском револуцијом у Русији настаје нова фаза у животу добровољаца. Мрачна перспектива победоносног завршетка рата, остварења идеала, противратна агитација руских војника – фронтовника, братимљење на фронту, опадање дисциплине и бојеве спремности руске војске, деморализаторски су одјекнули у Српском добровољачком корпусу. Револуционарна власт и совјети радничких и војничких депутата зазирали су од Корпуса видећи у њему дело цара, самодржавља, које би могло бити употребљено против револуције. Аустро-Угарски агенти и други противници уједињења Срба, Хрвата и Словенаца на разне начине роварили су против Корпуса. Руска револуционарна власт наредила је увођење комитета у Корпус. Руске слободе и новине удружене с његовим унутрашњим бољкама и деморализацијом, довеле су Добровољачки корпус у кризу. Ова се испољила у дисидентском покрету официра и војника – добровољаца. Наиме, разрешење кризе видело се у преиспитивању добровољаца. Поста- вило се питање ко хоће ко неће да остане добровољац. Тада је око 150 официра – добровољаца и око 8000 војника иступило из Корпуса. Корпус је издржао кризу, али планови о опсежном прикупљању добровољаца и формирању још једног корпуса све више су постајали само жеља окорелих добровољаца идеалиста. Српски и савезнички државници видели су да је најбоље решење да се Корпус пребаци на Солунски фронт. Савлађујући бројне тешкоће, у ситуацији створеној октобарском револуцијом, Корпус је заиста и пребачен. Рачуна се да је из Русије на Солунски фронт стигло 12.704. добровољца што је знатно појачало српску војску која се спремала за ослобођење своје отаџбине.
Међу српским добровољцима Првог светског рата било је и 20 Паражана. Како су они доспели у добровољачке јединице?
У борбама на Источном фронту у непријатељевим редовима мобилисани су многи Срби, поданици Аустроугарске и gpyгu народи који су живели на Балканском полуострву. Они су се масовно предавали или их је заробљавала руска војска. Сви су желели да се боре, али против Аустроугара, Немаца и Бугара, за ослобођење своје матице земље Србије. Сви ти добровољци окупљали су се у тадашњем руском Граду Одеси, где је био логор.
Од свих добровољаца: Срба, Хрвата, Словенаца, Чеха, и других, уз сагласност српске владе и Врховне команде, а уз благослов руског цара Николаја II Романова, искреног пријатеља Срба, 29. априла 1916. године образована је Прва српска добровољачка дивизија. Питање командовања брзо јерешено. Виши старешински кадар сачињавали су официри српске војске који су дошли са Крфа, а нижи и војнички састав био је из peдовa бивших ратних заробљеника. Командант дивизије био је Генералштабни пуковник Стеван Хаџик. Дивизија је имала двe бригаде, са по двa пешадијска пука, брдски дивизион, приштабске и позадинске јединице. После скраћене обуке, дивизија је ушла у састав 47. руског корпуса и упућена на румунски фронт у Добруџу. Са накнадном попуном у Добруџи, дивизијa је имала 555 официра и 18.457 подофицира и војника.
У Добруџи је остала 45 дана. За то време водила је тешке бојеве у трајању од 20 дана. Из строја је било избачено око 10.000 људи.
И наши добровољци учествовали су у све три битке у Добруџи. Док су трајале борбе на Добруџи у Одесу су пристизали пови добровољци, па је формирана Друга српска добровољачка дивизија а у септембру 1916. гogune Први српски добровољачки корпус који је, касније назван Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца, чију команду преузима Генерал Михајло Живковић.
Нова држава у чијем стварању су и добровољци учествовали одужила се овим родољубима на тај начин што им је Законом о добровољцима од 30. децембра 1921. године на темељу чл. 12 Наредбе о устројавању Аграрне дирекције новосадске поделила 8 односно 5 јутара најбоље оранице.
Извор: Душан Н. Петровић, професор – СЕЛО ПАРАГЕ У БАЧКОЈ од насељавања до 1941. године, Параге 2004.
