BAČKA PALANKA: Nije atletičar, nije čak ni rekreativac, a godišnje prepešači oko 2.000 kilometara. Toliko Jovanu Tici (62) iz Bačke Palanke treba na relaciji kuća – posao, jer od njegovog doma u ulici 4. jula u stambenom naselju Sinaj do radionice na drugom kraju grada u blizini Gradskog groblja, ima više od tri kilometra.
– Radim kao metalostrugar u jednoj privatnoj firmi i dobro mi je, a to što pešačim svakodnevno, jer radim svim danima sem nedelje, ne pada mi teško – priča vitalni metalostrugar. – Idem pešice i to mi je ne samo jeftinije već i zdravije. Pređem i više kilometara, jer kada se vraćam sa posla svratim ponekad u centar grada nešto da pazarim, sretnem ljude, čujem novosti, pa mi ne trebaju ni mediji, informišem se iz prve ruke. Razdaljinu pređem za 45 minuta, pa tako pešačim dnevno sat i po.
Jovan kaže da se bori za radni staž, odnosno penziju do koje mu po sadašnjim uslovima treba tri godine. Veli da je u poslednjoj deceniji koliko je radio kod nekoliko privatnika, ostao uskraćen za deo staža. Kod sadašnjeg gazde mu je, veli dobro, a ako sve bude kako treba, mogao bi 3. februara 2018. godine da se dve godine preseli na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje. – Naučio sam ja da pešačim još od školskih dana – nastavlja Jovan. –Za metalostrugara završio sam školu u Drvaru 1974. godine i počeo odmah da radim. Rodom sam od Bosanskog Grahova, selo Prevodac i tamo sam dosta pešačio. Jedno vreme sam radio i u Rijeci u brodogradilištu. To je trebalo videti, jer posebno je iskustvo je učestvovati u gradnji jedne lađe.
U Bačku Palanku došao je 1983. godine, u nekada reniomiranu Metalnu industriju „Majevica“, gde je ostao do 2006. godine. Od tada radio je po raznim radionicama, podrumima, hladnim halama, pa se i razboleo. Nekoliko meseci bio je vezan za krevet.
– U život, odnosno u „vozno stanje“ vratila me je dr Olivera Gojkov, fizijatar specijalista i ona mi je preporučila da što više pešačim, pa mi je prešlo u naviku da špartam Palankom, a desi se da odem pešice i do obližnjeg Obrovca kod dece. Kada je lepo vreme tih skoro 10 kilometara dođe mi kao terapija, mada me nekada vide poznanici pa stanu i povezu me – veli Tica.
Najteže mu je zimi, jer ustaje u pet sati, po mraku i velikoj hladnoći kakva je bila nedavno. Kada mu je teško, kaže, seti se da je kao đak znao da po snegu prepešači 34 kilometara koliko je Prevodac udaljen od Drvara.
Jovan kaže da nije neki sportski tip, ali da ima kondiciju. Voli da radi oko kuće, pomaže supruzi Dušanki, kao svaki domaćin, a veli da naročito voli da loži vatru, jer to mu je izgleda ostalo od dečaštva.
Odlaze majstori metalci
Tica komentariše da sa njegovom generacijom odlaze i poslednji pravi majstori metala u Bačkoj Palanci. Deca, veli, neće da rade ovaj posao, pa brojne ovdašnje privatne radionice vape za metalostrugarima, ali i drugim metalskim radnicima. Tako se sada dešava da stolare i molere primaju da rade ono što su nekada radili vrhunski majstori u metalskom kompleksu Bačke Palanke, fabrikama „Majevica“, „Metalna galanterija“ „Merkur“, „Jedinstvo“, i pride je svaka veća fabrika koja se bavila drugom proizvodnjom u svom sastavu imala alatnice, bravare, glodače, oštrače, metalostrugare…
Danas toga više nema, a u „Majevici“ je, od nekadašnjih 1.500 radnika sada ostalo jedva oko 200. Seća se Jovan dana kada su proizvodne hale bile pune radnika, seća se, pa zato, kaže, nikada ne može da izbroji koliko koraka napravi od kuće do posla, jer misli ga odvuku, sretne nekog poznanika, pa zaboravi gde je stao.
Izvor: Dnevnik
