Kuvala je i Titu i Jovanki

1
3174

Julka Žihlavski živi u Pivnicama, napunila je 83 godine. Dugo godina je provela sa varjačom u ruci. Pravila je ukusna jela.


– Potičem iz skromne porodice. Moja baka je pravila medenjake te sam od nje naučila da kuvam i pečem kolače. Odlazila sam s njom na pijace i vašare. Kao devojčica sam bila veoma otvorena i sve me je zanimalo. Interesovalo me je pečenje kolača, ali ipak sam se odlučila za kulinarstvo, – govori Julka.

Muž mi je radio u zadruzi, a ja sam se pitala da li mogu da radim u Lovačkom društvu. Često sam nosila svoje posude i lonce za kuvanje, jer su proslave bile velike. Pošto sam volela da se družim sa ljudima došla sam na ideju da perem sudove po svadbama. Kasnije sam odlučila da ću početi i sa kuvanjem, i sama sam naučila da kuvam. U to vreme u Pivnicama nije bilo toliko svadbenih kuvarica. Kasnije su to bile i grupe žena, koje su išle na svadbe da pripremaju hranu. Imala sam svoju grupu i uvek se trudila uz njihovu pomoć da pripremi jela najbolje što umem, na osnovu ukusa jela ljudi su nas prepoznavali.

Julka je tokom jedne godine kuvala čak na 40 svadbi. Na jednoj svadbi spremala je obrok čak za 600 osoba i tada je dva dana bez prestanka radila. Išla je da kuva i u obližnja sela Despotovo, Ravno Selo, Bački Petrovac, a i u Ratkovo, Odžake… Jedan čovek iz Petrovca joj je rekao: „Sve ću da ti samo me molim te nauči kako praviš taj tvoj sos od paradajza“.

Pre su svadbe bile i tokom nedelje utorkom i četvrkom. Ljudima se svidelo kako sprema hranu te su je zvali i u Osijek i otišla je. Imala je priliku da je specijalno pozove Jovanka i Tito i to dva puta im je kuvala tokom njenog života.

-Prvi put sam im kuvala u Bogojevu u jednom restoranu, a drugi put u Iloku u restoranu pored Dunava. – priča Julka. Jovanka je poželela da obuče nošnju kakvu smo nosile moje pomoćnice i ja. Bila su to zlatna vremena. Kada sam Titu kuvala, najpre sam plakala što me nisu isplatili, da bi mi sledećeg dana stigao ček sa zavidnom sumom. Sva srećna sam putovala u grad da unovčim ček.

Spremati hranu za celu svadbu je velika odgovornost i treba uložiti dosta truda. Oko trideset pet godina se Julka ovim bavila. Da ne bi došlo do toga da je malo hrane spremljeno, kuvarica mora da radi pažljivo.

-Imali smo u selu jednog mesara Grnju, koji me je naučio da meso treba da merim šakom. Jedna dobra šaka čistog mesa je dovoljna za šest osoba. – govori Julka. Toga sam se uvek pridržavala. Julka je kuvala i na raznim proslavama i svečanostima, poput krštenja, veridbe, ali takođe i u momentima tuge – za daće. Žene, koje su joj pomagale su bile veoma vredne i bile su kao jedan tim.

U Pivnicama je bila u to doba najstarija vodeća kuvarica tako da je njen posao morao da bude odlično odrađen, na vreme i da se ne kasni. Kada sam ispunila sve obaveze onda je bilo vremena i za šalu i razgovor. Pre se u Pivnicama na svadbama, prvi dan spremao za ručak paprikaš i džigerica sa belim lukom. Za večeru se spremala supa sa povrćem, prženo meso i kobasica. Na dan svadbe za ručak se takođe kuvao paprikaš, goveđi ili ovčiji. Pre toga se kuvala i kisela čorba. Uveče je kuvala Julka gostima supu od živine, kuvano meso sa sosom od paradajza i na kraju prženo meso. Posle ponoći se gostima služila sarma i fašir. Bilo je tu mnogo posla za kuvarice. Julka govori da treba imati i urođenu sposobnost da bi skuvala dobro jelo takođe je potrebna i ogromna volja.

Osim što su za svoj posao dobijale novčanu nagradu, uvek su im domaćini spremili i razne poklone, koje su joj danas velika uspomena. Kada su imali puno posla, a Julka više nije mogla toliko da stoji na nogama, onda bi je odvezli na svadbu i ona je sedeći pričala šta se kako radi, dok je manje naporne poslove i ona radila. Sada seoskih kuvarica više nema. Sve se svodi na restorane.

Julka poručuje ljudima da veruju u sebe i svoje sposobnosti. Kao što je ona sama sebe naučila tako i drugi mogu. Samo se treba osloniti na sebe i imati dobru volju.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here