Ukalupljeni

0
189

Ove jeseni aktuelna boja je žuta. Po prodavnicama je sve u toj boji. Ja želim ljubičastu. Nema. Ta boja se ne nosi sada. Onda neću ništa. Ne želim žuto nego ljubičasto!

Jakne koje su aktuelne jedne zime su sa ogromnom količinom veštačkog krzna u raznim bojama. Ja želim običnu jaknu. Ne mogu da je nađem. Da li to onda znači da meni jakna ne treba, ako neću da nosim ono što je sada u trendu?

Ista stvar je sa svim ostalim, kako garderobom, tako i obućom, frizurama, šminkom. Postoji neko ko odredi kako svako od nas treba da izgleda i mi to treba da prihvatimo.

A šta ako ne želimo?

Ako hoćemo da budemo drugačiji, posebni, autentični, a ne kao svi ostali. Imamo li tu mogućnost, ili smo u problemu?

Jovana Vukadinović je apsolvent srpske književnosti i jezika. Njen blog „O svemu pomalo“ je nastao iz velike ljubavi prema knjigama.

Došli smo do toga da svi ličimo jedni na druge, kako žene, tako i muškarci. Kada izađemo na ulice vidimo da su svi isti. Ne postoji nikakva razlika. Svi su kao neki serijski proizvodi inostranih fabrika. I što je najgore, ljudima je to lepo. Zadovoljni su i srećni. Poslušni roboti koji izvršavaju tuđe zahteve i naredbe. Ne shvataju u kolikom su problemu.

Da se to „upravljanje masom“ svodi samo na fizički izgled, problem ne bi bio toliki. Ali to
ide mnogo dalje i dublje. I sve je gore. I strašnije.

Većina ljudi danas, prvenstveno mislim na omladinu, se pretvorila u praznu masu koja ne zna da živi, funkcioniše i razmišlja, dok im neko ne odredi kako to treba da rade. Postali smo prazan papir koji neko drugi, a ne mi sami, treba da ispiše, i mi to vrlo rado prihvatamo. Ne vidimo da srljamo u propast, nego još bezglavo trčimo u nju.

Izgubili smo sistem osnovnih moralnih i životnih vrednosti i gubimo sami sebe. Posmatramo lagodan život nekih individua na društvenim mrežama, i vrhunac života postaje da postignemo isto to. To je ostvarenje svih snova i težnji.

Imamo primere kako se treba šminkati, obući, šta treba jesti. Većina danas želi da to sebi obezbedi, po cenu svega. Važnije je slepo slušati diktiranja drugih, nego biti svoj i raditi na sebi, intelektualno, a ne samo vizuelno.

Ljudi su postali toliko podložni uticaju okoline i društva da se gube i sputavaju u svakom
smislu. Sve više njih danas jako polaže računa na svoj „ugled“ u društvu, i ne želi da uradi
nešto što bi taj ugled poljuljalo. Sprečavaju sebe da urade nešto, što suštinski i žele, da
im se ekipa ne bi smejala.

A ne zapita se kakva je to ekipa, koju smatra svojom. Da li je okružen pravim prijateljima i ljudima koji ga poznaju i cene, iako je možda u nekim stvarima drugačiji od njih. Ne postavlja pitanje kvaliteta te ekipe kojoj pripada, nego podleže njihovom uticaju.

Opet dolazimo do onoga sa početka, da je lakše ponašati se kako neko drugi nameće ili očekuje od vas. Ti ljudi koji tako funkcionišu, a veliki ih je broj, ne znaju koliko greše. Koliko propuštaju samo zato što ne žele da budu ono što jesu, i da budu svoji i tome dosledni. Nadam se samo da će bar neko, od te većine, nekada shvatiti ove stvari i početi da živi svoj život onako kako hoće.

Jako je teško biti drugačiji i svoj, zato što je danas mali broj istih takvih ljudi. Ali to ne znači da je nemoguće.

Ne želim da budem ukalupljena. Hoću da budem svoja, specifična i drugačija. Ne želim da mi bilo ko govori kako treba da izgledam, a pogotovo kako da se ponašam i razmišljam.

Dolazila sam i sama u razne dileme, pogotovo kada sam bila mlađa. Uočavajući ponašanja ljudi oko sebe, često sam se pitala da nije problem u meni, zato što ne radim i ne vidim stvari kao većina. Njih je više, ja sam sama. I sada je situacija slična. Samo sam ja sada svesna i sigurna da ne želim da budem kao oni. Upoznala sam ljude koji su mi pokazali da nisam sama, među gomilom istih, drugačija.

Svako od nas treba uvek da nastoji da bude svoj, u svemu. To je prirodno i normalno, bar bi trebalo biti. Nismo svi isti, i ne treba da budemo. Moj život je moja stvar, i ja treba da ga živim kako hoću. Svako bi trebao tako da razmišlja. Ne treba pokleknuti pred društvomi sredinom i dozvoliti da drugi određuju, a mi da izvršavamo zadato.

Nemojte biti deo zaluđene, ograničene i isprazne mase ljudi. Unikat je uvek vrediniji od bilo kakve kopije. Kopije su kvarljive, potrošne i trenutne, unikat ne!

Razmišljajte o tome.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here