Dva metra u dubinu zemlje

0
4996

Njegovo radno mesto bilo je groblje. Osamnaest dugih godina. Po snegu, ledu, kiši, vrućinama. Među mermernim pločama, uplakanim i od bola zanemelim ljudima. Sa lopatom i ašovom dva metra u dubinu zemlje.


Iako su ga januara 2000. godine mnogi „odgovarali“ od prihvatanja posla, govoreći mu „bićeš grobar, zna se ko to radi“, 44-godišnji Aca Krnač iz Bačke Palanke se nije ustručavao, već je prihvatio posao, želeći da sebi i porodici obezbedi normalan život. Danas, toliko godina kasnije, da može ponovo da odlučuje, ne bi bio radnik na groblju. Pitam ga zbog čega. Kaže: Ljudi misle da je naš posao lak. Povezuju ga sa radom u javnom preduzeću i sigurnošću koje ono navodno pruža. Često ne znaju koliko je teško raditi ovaj posao, posebno psihički. To je iz razloga što nisu upućeni šta sve mi radimo i kako to zaista izgleda. Biti radnik na groblju podrazumeva kopanje rake, spuštanje sanduka sa pokojnikom, zatrpavanje, sređivanje groba nakon ukopa, slaganje cveća i venaca…

Aca Krnač

Ali ono što malo ljudi zna jeste da mi radimo i sudske intervencije. To znači da idemo na teren kada se neko obesi, utopi, strada u saobraćajnoj ili bilo kakvoj drugoj nezgodi. Mi tog čoveka skidamo sa užeta, vadimo iz vode, sa mesta nesreće. Mi ga dodirujemo u kakvom god da je stanju, a može biti u prilično zastrašujućem posebno kada je nađen na primer dve nedelje nakon smrti u stanu ili u reci. To što sam viđao, ne može ni da se prepriča. To su tela i lica deformisana, nešto što čovek ne može da zaboravi nakon radnog dana, kada dođe kući. Sve to ulazi u podsvest i u njoj miruje dok se ne oslobodi.

Da li se kod vas to oslobađalo iz podsvesti?

Jeste. Nakon šest, sedam godina počeo sam povremeno da sanjam ono što sam viđao. Sanjao sam obično lica i tela utopljenika, jer to je nešto najstrašnije što čovek može da vidi, a ja sam to toliko puta video i dodirivao. Tada sam i tražio da mi daju neko drugo radno mesto.

Čitao sam, u nekim stranim zemljama radnici na groblju, po zakonu, posle desetak godina moraju biti prebačeni na drugo radno mesto, baš zbog tog psihičkog mira. Kopanje rake, spuštanje sanduka, boravak na groblju nije ono što opterećuje, jer mi tu nemamo toliko kontakta sa pokojnikom, već te sudske intervencije kada odlazimo na mesta nesreće i kada vadimo leš iz recimo vode, stavljamo u limeni sanduk i zatim vozimo na Sudsku medicinu
u Novi Sad. Da sam psihički slab, ko zna kako bih podneo sve to. Ovaj posao zaista ne može da radi svako.

Da li ste pričali sa porodicom o tome?

Ne. Zašto bih ih opterećivao time? Nikada nisam puno pričao o tome šta radim, čak ni prijateljima, jer sam znao da ću na taj način manje misliti o tome. Kada se završi radni dan, završio se i nema više priče o njemu.

Koliko sahrana imate dnevno u proseku?

Nekada ih bude tri, a nekada čak i sedam. Zavisi. Sada uz grad radimo i jedanaest sela i posla je mnogo više nego ranije. Radi se svim danima osim nedeljom, mada smo i nedeljom radili do pre godinu dana. Smrt ne preskače dane. I nemoguće je reći „e, ne mogu da sahranjujem danas, pričekajte sutra, sad sam slobodan“.

Kako to sve izgleda?

Nema mnogo mudrosti, ali treba voditi o svemu računa da ne bi došlo do nekih nepredviđenih ili neugodnih situacija. Raka se kopa do dva metra u dubinu. Uglavnom kopaju dva radnika, ali je bilo dana kada sam to radio i sam. Najteže je leti, kada je zemlja suva i zimi kada se od hladnoće stvrdne. Meni je uvek više odgovaralo da radim zimi. U
kapelu sam oduvek izbegavao da ulazim, jer bi mi od plača bilo teško i nekako bih se osećao nelagodno. Plače se i kada spuštamo sanduk i zatrpavamo ga, ali drugačiji je odjek u zatvorenoj kapeli, nego na otvorenom groblju. Groblje kao radno mesto je prilično mirno. Tu nikada nema buke. Sretao sam jedno vreme devojku koja je dolazila na groblje da čita knjigu. Sela bi na klupu i čitala. Rekla mi je da ovde ima mir i da je niko ne zamara i ne zapitkuje. Ponekad se jedino tiho čuje kako neki član porodice priča kraj spomenika, sa pokojnikom, kao da može da ga čuje.

Plašite li se smrti?

Ne. Smrt je deo ciklusa. Rađanje, život, smrt. To je tok stvari, nepromenjiv. Nikada se nisam zbog prirode posla više od drugih plašio umiranja. Nije smrt ono što je teško kad si
radnik na groblju, već sve ono što vidiš kada odlaziš na mesto ubistva ili samoubistva ili kada, na primer, nakon nekoliko godina moraš da otkopavaš raku radi novog sahranjivanja. Svašta se u njoj tada može videti.

Uostalom, toliko je umiranja pre smrti. Evo poznajem čoveka koji je počeo da se drogira, pije, porodica ga napustila, sve je izgubio, baulja. Kakav je to život?

Jeste li zadovoljni?

Jesam. Imam divnu porodicu, ženu i tri sina, Dragan i Nikola su uspešni kajakaši koji
treniraju u Tarketu i takmiče se za reprezentaciju Srbije, Aleksa je još mali. Uspeli smo da sagradimo kuću i da njima priuštimo sve ono što ja nisam imao u detinjstvu. Zbog manjka novca nisam završio srednju tekstilnu školu, a eto, mislio sam da ću kao i otac raditi u Sintelonu. Bilo nas je petoro i bio sam prinuđen da vrlo mlad tražim posao. Sada sam srećan kada znam da svojoj porodici mogu da obezbedim normalan život.

Aca ima krupne radničke ruke kojih se ne stidi. Iz njih je 53 puta dobrovoljno dao krv. Njima podiže, zajedno sa suprugom, porodicu. Od pre nekoliko dana konačno ima i novo radno mesto. Vozi buldožer i dalje kao radnik Komunalprojekta i prilično se udaljio od groblja. Osamnaest godina je bilo previše.

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here