Razigrano i veselo šivenje Mirjane Raković

0
3032

Da se ne lažemo – ali danas je velika retkost videti mladu devojku za šivećom mašinom, a još je ređi slučaj da ona živi od tog posla.

Mirjana Raković (32), rodom iz Čelareva, od malena se bavi šivenjem, prekrojavanjem, dizajniranjem, ne sluteći da će joj to postati najveća ljubav. Njen brend se krije iza naziva „SPI Wear”, a zašto tako, objasnila nam je Mirjana…

– Kad sam bila u osnovnoj školi bila sam baš-baš mršava – priseća se naša sagovornica, koja je i danas baš-baš mršava. – I zvali su me „žbica”, kao žbica od bicikla, a na ruskom se „špica” kaže „spica”, tako da je od „spica” ostalo „spi”. To je, ustvari, nadimak mog nadimka.

Mirjana Raković

Ali, bez obzira na to, ti šiješ i za ove koji su kao dve spice, tri,…?

– Naravno, naravno, naravno! Šijem za sve vrste žena.

Samo za žene?

– Šijem za žene, devojke, ali radim i za momke, uglavnom drugare. To su košulje, pantalone,… Planiram da uvedem i kolekciju za muškarce.

Kad već spominješ kolekciju… Sve što radiš je unikatno…

– U stvari, to je sve moja velika kolekcija! Mislim da nisam do sada imala striktnu kolekciju, u pravom smislu te reči.

 

Ali imaš svoj stil.

– Imam, da. Sigurno. Opisala bih ga kao nešto razigrano i veselo.

To što se tiče i boje, materijala, detalja,…?

– Jeste, svega toga. Ali nekad upadnem u crnu varijantu pa se držim te boje i radim crne momente.

A šta se desi pa upadneš u te crne momente?

– Naiđem na neki jako dobar materijal! He, he, he,…

Znači, u tome je štos! Nije da su u pitanju loše emocije.

– Ne, ne. Nisam u tamnom periodu, već naiđem na neki dobar materijal. Kad idem u metraže, pipkam materijale i tako mi dođu ideje. Odatle inspiraciju. A ponekad i crtam. Inače, imam problem da nađem materijale koje bih želela i koji bi mi odgovarali.

Koje inače koristiš?

– Uglavnom pamučne, ali radimm i sa viskozama i slično.

Šta sve šiješ i praviš?

– Pa, najviše šijem haljine, to nekako najviše volim, ali i suknje, majice, mantile, pantalone,… Ali najviše radim na haljinama.

Ali praviš i interesantne detalje za glave i za bicikle…

– Da, u suštini, u saradnji sa „Ciklotekom” sam uradila pričicu, pa sam napravila navlake za korpe i siceve. I radila sam tračice za kosu.

Koliko ti treba vremena da sašiješ jednu haljinu?

– Zavisi. Zavisi od komplikovanosti haljine, ali mi minimum treba dva dana. Često krenem da radim haljinu, ali se prebacim na nešto drugo jer non-stop moram da šaram, da sebi pravim nešto interesantno. Tako da mi se dešava i da šijem po pet dana. Ali ne radim stalno na njoj, nego i druge stvari.

Koje stvari?

– U slobodno vreme volim da vozim bajs, vodim izvornu pevačku grupu „Gendar”. Bavim se biljčicama i cvećem, doduše, više pomažem momku.

A kako je došlo do toga da se do’vatiš šiveće mašine? To nije danas uobičajena stvar za devojke…

– Recimo da sam se ja toga uhvatila još kao mala, ali ne konkretno mašine, jer sam se igrala s Barbikama, do nekog osmog razreda, i onda sam šila ručno za njih. Bukvalno sam im pravila kuću i krajem osnovne škole sam počela da prekrajam mamine stvari, pa mami moje drugarice, pa komšinici,… Mama mi je pokazala kako radi mašina, kako se uključuje, a ja sam ostalo sve sama naučila. Pa sam radila redizajn, pa sam počela da šijem, najpre sebi a onda i drugaricama, i onda sam skontala da bih ja to trebalo da radim, jer je to moja ljubav.

Praktično, ti nisi išla ni u kakvu školu za šivenje, već si sama sebi držala kurs?

– I dalje držim sebi kurs. Još uvek učim. He, he, he,…

Verujem da se, onda, i tvoj stil donekle menja.

– Pa da, kako učim nove stvari, tako imam više mogućnosti dasvašta pravim. Pošto sve radim sama – šijem, krojim, dizajniram,… kako učim neke trikove, tako mi i napreduje garderoba.

Koliko danas ljudi cene taj unikatni rad i posvećenost?

– Mislim da cene, makar ovi s kojima ja imam kontakta. Super mi je što imam stalne klijente. Mislim da u Srbiji ne može toliko da se zaradi, ali počela sam da malo i „izvozim” u inostranstvo.

Je l’ ti je to primaran posao ili se baviš još nečim?

– Ovo mi je primaran posao. Krenula sam od nule i bilo je veoma teških momenata. Bila sam uporna. To mi je bio kao neki šut u dupe! Molim te, nemoj da napišeš „dupe”…

Okej, napisaću „guza”…

– Da, možeš. He, he, he,… Inače, osećam da je napredak spor, ali konstantan. To me motiviše.

Kakvi su ti planovi za dalje?

– Volela bih, ali ne znam kada će to da se desi, da imam neki svoj shonj room gde mogu da izlažem svoje stvari i gde mogu da radim. Mislim da jeste moguće ostvariti to.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here