Ženski kutak

937

Danas sam radila u Novom Sadu i posle četiri sata posla krenula kući, sravnjivala sam radni dan u glavi, dok su me misli o slobodnoj večeri nestrpljivo čekale.

Još prilazeći videla sam da mi se auto malo čudno nakrivio, i gle čuda zadnja desna guma bila je potpuno prazna. E, to su oni čarobni momenti kada se osetite neverovatno ženstveno! I od silne ženstvenosti dodje vam da lupate nogama, bacate torbicu, vrištite… i sve što jednoj prosečnoj ženi može pasti na pamet. I negde u sebi slutite da bi vaša majka tada najradije zapevala onu: „Što nisam muško rodila?“

Ali i mi žene znamo biti sabrane u ovakvim momentima i dohvatiti se telefona. Zvala sam sve vulkanizere koji su imali reklamu na internetu i pošto je bilo blizu osam svi su ili završili ili završavali za taj dan. Lepota.

Utom pored mene parkira jedan mlađi čovek u nekom automobilu (Kom? Sivom! Toliko od mene). Pogledala sam ga potpuno bespomoćno, što je bilo potpuno kongruentno mom unutrašnjem stanju, što će reći uskladjeno. Odmah je ponudio pomoć i operacija je počela.

Nataša Đurica je psiholog i psihotarapeut, a njen blog „Putevi duše“ su pisane refleksije njenog dugogodišnjeg psihoterapijskog i ličnog iskustva.

Gde mi je rezervna guma, da li je čitava, gde je dizalica, gde je ono što odvrće šrafove (odvrtač bih ga ja nazvala), šta ćemo sa felnom…? Kao na testu za malu maturu! I onda traženje mesta gde ta dizalica treba da se postavi, gde je ojačanje, šta god to značilo. Klečimo! Utom se zaustavlja i jedan stariji čovek, pozdravlja i on počinje da kleči, da napomenem da je moja uloga tu bila isključivo psihoterapijska i odražavala se u vidu bezrezervne podrške, položaj je bio tu samo da naglasi empatiju. Traži se to čuveno mesto! Pitam polubojažljivo da li je to baš tako važno. Smeh mi je rekao mnogo, kao i preteća rečenica: „Znaćete koliko je važno ako čujete – krc!“ Dalje sam se samo smeškala kad god bi bile u pitanju tehničke stvari.

Mladji čovek malo ironično pita starijeg punog saveta: „Vi se izgleda baš razumete?“ I klupko počinje da se odmotava, stariji čovek je mašinski inžinjer, profesor univerziteta, mladji je inžinjer elektrotehnike i ima oca mašinskog inžinjera, koji je studirao zajedno sa profesorom. „Pa vidim ja da vi sve znate, kao i onaj moj kući.“ I da znate muškarci se ovim stvarima smeju, i to od srca. Pitaju i mene čime se bavim. „Psihoooolog, psihoteraaaapeut?!“ Smeškaju se nekako pokroviteljski, gotovo sažaljivo, kao da me teše, ali to sam pripisala svojoj trenutnoj situaciji, tako mi bilo lakše.

Ups! Jedan šraf je zardjao! Neće da se pokrene ni uz sve teorije tri nauke, a ni uz fizički pritisak udaranja nogama. Pokušavamo svi da dobijemo bilo kog majstora koji bi bio voljan izaći na teren. Zovem i prijatelje, sve kojih sam se mogla setiti, dobila sam čak i jednog koji je trenutno na putu u inostranstvu, ali dostupnog majstora nigde. Inžinjeri me ne ostavljaju. Žao im.

Pojavljuje se i profesorov sin koji je igrom slučaja takodje inžinjer elektrotehnike. Zove svog prijatelja da donese antirost sprej.
U svoj toj gunguli mene uglavnom sklanjaju sa puta da me neko auto ne bi zakačilo.

Dok čekamo teče priča… Tu vam je bilo svega od: “ I vi stvarno pričate sa ljudima onako kao u filmovima?“, preko tumačenja snova, raketnih sistema, muško ženskih odnosa i nećete verovati čak i epizoda emisije koju je vodila Dina Čolić Andjelković u kojoj su gostovali Jasna Zlokić i Oliver Dragojević, iz profesorovih studentskih dana. Onda je malo jedna inžinjerska struka udarila na drugu ali je profesor junački odolevao iako brojčano slabiji, na kraju je došlo do pomirenja i da je u obe struke dva plus dva četiri. I ja sam pokušala da odbranim svoju struku tvrdeći da je u ljudskom ponašanju isti slučaj, da je sve toliko jasno kao dva plus dva, samo ako znate psihološku računicu, ali sam bila potpuno nadglasana, ljubaznim i gotovo glasnim smehom, kao da sam ispričala dobar vic. I sve je bilo začinjeno sa puno šale, smeha i dobre energije.

Konačno je popustio i uporni šraf pod nemilosrdnim antirostom. Dalje je sve išlo glatko. Moj predlog za piće bio je odbijen, ozbiljne nauke su za prioritet jednoglasno proglasile moj siguran povratak kući. Obećala sam da ću se javiti čim stignem, jer više nemam rezervnu gumu, tri do pet puta sam bila opomenuta da spustim ručnu, i naravno ozbiljno sam dala reč da ću odmah sutra ići kod vulkanizera. Tu su se našle čak i vlažne maramice da obrišu tragove mojih trapavih pokušaja da bilo šta pomognem. Oni su ostali u mom retrovizoru u nekoj zadirkujućoj priči. I tako…

Na putu kući zahvaljivala sam Bogu za dobre ljude u Novom Sadu, za ozbiljnost egzaktnih nauka, sumnjivu važnost nekih drugih naka, i za dogadjaj koji slobodno mogu svrtstati u najbolji provod koji sam imala u poslednje vreme.

Evo nešto i za ženski kutak, kad vam pukne guma na automobilu nije sve tako crno, setite se da je to sigurno jedna od situacija koja će vas podsetiti da ste žene, najženstvenije žene! Sigurnu vožnju vam želim!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here