Na koje sve načine pozorište može da približi ekologiju ljudima i koliko je važno da u manjim mestima negujemo kulturu?
Dvadeset šesti Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade ove godine će se održati 13. septembra u virtuelnom svetu pod sloganom „Dragi budući ja”. O samom festivalu, odnosu građana Bačke Palanke prema svom mestu i zajedničkim ekološkim akcijama, položaju pozorišta za decu i njihovim stvaraocima, kao i o samoj realizaciji ove godine, u intervjuu za „Oblakoder“ govorila je direktorka festivala Sonja Petrović.
Polemisalo se da li će se Festival održati ove godine. S obzirom da ste odlučili da se održi, kako će on izgledati i kako ste se prilagodili novim okolnostima u kojima se pozorišta nalaze?
FEP nije posustajao ni odustajao ni kada je u našoj zemlji bilo rata, postratne krize, ekonomske krize, pa neće ni sada. Detinjstvo ne može da se odloži, odgodi, otkaže. Istina, sada se suočavamo sa pandemijom koja pred nas postavlja ono sa čime se do sada još nismo susreli: distancu od svoje publike. Međutim, baš zbog svoje publike, FEP je dužan da se prilagodi, da u novoj stvarnosti nađe način da se približi deci što je više moguće, podrazumevajući distancu. Zato će se FEP održati 13. septembra u svim našim domovima. Fep će biti praktično u svakom računaru, telefonu, televizoru i ostalim uređajima, a tamo, na tom mestu, na jedan dan ponovo ćemo biti zajedno: bezbedni, srećni i nadahnuti novim sadržajima.
Važno je bilo osmisliti ga i ne zaboraviti suštinu u procesu adaptacije. Ne adaptirati se po svaku cenu, ne podilaziti publici, ne potcenjivati je, nego je samo voleti i stvarati zajedno sa njom. Zato se mi sa našom publikom ove godine upuštamo u eksperimentalnu stvarnost, koja je nova vama koliko i nama. Podučeni svim greškama uočenim prethodnih meseci, pokušaćemo da apdejtujemo pozorište u novu verziju, a da mu ne ukinemo ono što najviše volite, a to je trenutak.
Na FEP-u će se sav program gledati uživo, a mi ćemo se truditi da sve snimamo u što boljem kvalitetu služeći se jezikom televizije i filma. Dok traje predstava, deca će imati mogućnost da rade u pozorištu tj. svojoj kući ono što im nikada do sada nismo dozvoljavali, a to je da komentarišu i dele svoje utiske o predstavama sa ostalim drugarima u toku predstave, a na kraju i da glasaju za predstavu koja je prema njihovom sudu najbolja. Na ovaj način zadržaćemo interakciju sa publikom, oživeti energiju trenutka, a ostati na distanci. Predstave će se emitovati po unapred određenoj satnici i neće biti dostupne za kasnije gledanje.
Ono čemu se konačno radujemo je da će za sve biti mesta, čak i ako se bude tražila karta više. Prostor nam više nije prepreka!
Još jedan korak ka našem cilju da postanemo zero waste festival učinili smo kada smo napravili aplikaciju na kojoj možete da pratite program Festivala, komunicirate sa nama i gledate predstave i radionice uživo.
FEP je nastao 1994. godine u Bačkoj Palanci. Kako je počela priča ovog festivala i ko su bili njegovi prvi osnivači?
Sonja Petrović: Godine 1994. se održao prvi festival koji je proistekao iz dečjeg centra Različak. Istih tih godina u Bačkoj Palanci je počelo da se gradi pozorište. Vaspitačice iz Različka, dramske pedagoškinje, Nada Marinković i Ljubica Kovačević osnovale su festival da bi ponudile deci određeni kulturni sadržaj. Ispostavilo se da je taj vremenski jaz od izgradnje pozorišta do sada ceo život festivala.
Ko je sve danas deo FEP-a?
Postoji čitava armija nas koji se bavimo festivalom, a završili smo režiju, glumu, dizajn svetla, dizajn zvuka… Sada imamo jedan ozbiljan tim, ako se desi da se ikada otvori pozorište u Bačkoj Palanci.
[rev_slider alias=“princeza“][/rev_slider]
Sa 18 godina si postala najmlađa direktorka FEP-a. Kako se FEP menjao od tada? Kako je FEP menjao tebe?
Menjali smo se međusobno. Kada sam tek preuzela FEP bila sam u srednjoj školi. On još nije bio profesionalan na taj način kao što je sada. Tek 3 godine kasnije upisala sam režiju. Kako sam se ja razvijala kao umetnik i širila svoja znanja, i on je. Moji apetiti su i dalje ogromni i to prenosim na FEP. Svake godine se sve više širimo i sve više razvijamo u kvalitativnom i kvantitativnom smislu. Kod nas na festivalu možete da vidite i dosta alternativnih pozorišnih predstava za decu, od koreodrama, neverbalnog pozorišta, multimedijalnog, pozorišta senki… Negujemo sve vrste predstava i njegove žanrove i trudimo se da pružimo mogućnost deci da vide šta sve teatar podrazumeva.
Kakav je odnos ekologije i umetnosti?
Za mene su ekologija i umetnost sinonimi. Ta pretpostavka je za FEP preduslov za bilo kakvo dalje stvaranje.
Osim što se održava u mestu u kome još uvek ne postoji pozorište, FEP neguje i „ekologiju duha“. Koliko nam ona nedostaje i koji su prvi koraci za njeno postojanje?
Bavljenje umetnošću, boravak u prirodi, konzumiranje kulture kao takve je nešto što je veoma važno u periodu odrastanja. Deca pamte dosta stvari iz svog detinjstva, ja pamtim svaku predstavu sa FEP-a od moje treće do desete godine i trenutke koji su uticali na moje kasnije potrebe i stavove.
Mentalna higijena i čistoća mišljenja i uma nas oslobađa od nekih predrasuda koje bismo mogli da natovarimo na sebe kasnije.
Koliko je važno probuditi svest o ekologiji i važnosti pozorišta kod najmlađeg uzrasta?
U uzrastu kada deca imaju između 3 i 7 godina, ključno je probuditi ekološku svest. Ono što su želeli osnivači festivala jeste da se vaspitaju naredne čitave generacije koje će održati lepotu Bačke Palanke, a ne narušavati prirodu oko sebe. Mi se trudimo da ostanemo na istoj misiji – da naučimo decu da moraju da poštuju prirodu i svet oko sebe. Sve probleme koji se dešavaju i na lokalnom i na globalnom nivou treba preseliti na lični nivo i to je ono čemu ih učimo: da su deo jedne globalne priče i da imaju veliki uticaj na planetu ako samo ne bace smeće na travu, manje koriste kese ili recikliraju. Učimo ih da su to male stvari, sitnice svakodnevnog života.
Baš da bismo im što lakše približili takve teme, koristimo umetnost kao sredstvo za dolaženja do cilja – a to je razvijanje ekološke svesti. Doprinosimo tome da odrastaju kao osobe svesne važnosti prirode oko sebe, da ne misle, kao što većina ljudi, nažalost, misli da smo mi, ljudi – veći od prirode, životinja ili bilo kojih drugih bića.
Pozorište je magija i za odraslog čoveka, ali i za decu. Određena vrsta katarze koju oni prvi put verovatno doživljavaju. Takvo dete će kasnije biti gladno takvog sadržaja i sigurno će se razviti njegov duh i mentalna higijena. Pozorište pravi decu boljim ljudima.
Na koje sve načine pozorište može da približi ekologiju ljudima i na koji način vi ekološki doprinosite planeti?
Na festivalu, osim što se predstave pretežno bave ekološkim temama – od problema sa smanjenim brojem pčela preko reciklaže pa do toplotnog zagrevanja – insistiramo da deca za vreme festivala što više borave u prirodi. Za ulazak na festival, umesto karte, potrebno vam je deset čepova. Deca u Bačkoj Palanci skupljaju cele godine čepove i tako zarađuju za predstave na festivalu. Dužni smo da ih naučimo da i kultura košta i da se to plaća, jer će jednog dana oni postati odrasli ljudi na pozicijama donosioca odluka. Važno je da tada razmišljaju i delaju sa svešću da je za kulturu tj. mentalno zdravlje i negovanje duha neophodno izdvajati novac, kao i za hranu ili bilo koje druge stvari bez kojih ne možemo.
Rešenje za pomirenje ta dva pojma pronašli smo u reciklaži. Ako recikliraju, u isto vreme se bave životnom sredinom i mogu da plate svoje ulaznice za predstave. Rekli bismo da se posvećuju recikliranju od malih nogu na neki njima zanimljiv način i bivaju nagrađeni za to. Na festivalu, osim čepova, možete da reciklirate i sve ostalo: plastiku, staklo, papir, elektronski otpad… Novac od reciklaže prosleđujemo u humanitarne svrhe. Ove godine, ta akcija se zove Sreća od smeća, kada očekujemo da će Palančani donositi smeće i odlagati ga u posebne kontejnere za to koji će se nalaziti u prostorijama Slovačkog doma.
Tu su i radionice, na kojima na kreativan način uče da razviju svest o ekologiji. Idemo u šumu, promatramo šta sve možemo da nađemo u njoj, kako se koje drvo zove, kako se zove koja buba… Sve te stvari su važne da osete da su u skladu sa prirodom, da su deo nje i da je se ne plaše, nego da shvate da zajedno sa njom čine ovu planetu. Važno je da im se skrene pažnja da zavise od prirode i da priroda zavisi od njih. Kako se ti ponašaš prema prirodi, tako će i ona prema tebi. Mislim da nam je u trenutnoj situaciji kada smo u jeku ekoloških katastrofa jasno da nismo bili dobri prema svom životnom okruženju.
Na FEP-u učestvuje preko hiljadu ljudi u ekološkim akcijama. Da li se u Bačkoj Palanci i nakon festivala održavaju slične inicijative kojima se građani pridružuju?
Često van festivala organizujemo akcije čišćenja priobalja. Jako je interesantno što je deci zapravo to najzanimljivije. Pomažu nam tako što drže kese u različitim bojama i uče na konkretnom primeru da sortiraju smeće. Za njih je to kao igrica: pamte šta ide u koju kesu i prepoznaju šta je plastika, šta staklo… Verujem da Palančani imaju dosta razvijenu svest o ekologiji. Kada me neko pita šta imam da kažem o Bačkoj Palanci prvo pričam o Tikvari, Bagremari, o močvarnom čempresu, jezeru, kukurjaku i to je nešto čime se uvek možemo pohvaliti.
Na Svetski dan zaštite životne sredine FEP je po drugi put dobio nagradu „Zeleni list“ koja se dodeljuje u oblasti zaštite životne sredine. Koliko vam znači ovo priznanje?
Nismo očekivali nagradu, nismo čak ni znali ko nas je prijavio. Svako ko kaže da nagrade nisu važne, mislim da pomalo laže. Naravno da laskaju svima, jer znate da neko prati vaš rad i odaje priznanje tome za šta vi ulažete veliki napor. Ono što je meni bilo jako posebno i lično značajno jeste što je FEP dobio nagradu Zeleni list ponovo posle 23 godine. Prvi Zeleni list je dobijen kao podstrek da nastavi u realizaciji tek ovaploćene ideje, mi smo je sada, 23 godine kasnije, dobili kao potvrdu da smo uspeli da ostanemo pri istoj misiji koju je festival negovao i pre više od dve decenije.
Od kada sam preuzela festival, za mene je najveći strah uvek bio da se ne zanesem drugim, spoljašnjim stvarima i samim tim zaboravim njegov smisao. Ta nagrada mi je došla kao dokaz da zaista nismo skrenuli sa puta i da smo ostali na istoj misiji bez obzira na okolnosti koje su sve nestabilnije i na generalnu degradaciju sistema vrednosti.
Osim predstava, projekta „Ko to ište pozorište“ održavaju se i koncerti i radionice. Šta sve one pokrivaju i koji su sadržaji najzanimljiviji posetiocima?
Ko to ište pozorište je projekat koji smo započeli baš iz razloga što ne postoji sistematsko negovanje kulture u našem gradu. Nije dovoljno samo jednom godišnje imati festival kada će deca i odrasli moći da pogledaju neke predstave, nego je neophodno to raditi u kontinuitetu. Ovim projektom smo uspeli da bar jednom mesečno u Bačku Palanku dovedemo predstavu za koju mi mislimo da je kvalitetna i da odgovara određenoj ciljnoj grupi. Ono što jeste deo projekta je da pokušamo da obuhvatimo sve ciljne grupe u našem gradu, od najmlađih do najstarijih.
Cilj nam je da se nekoliko godina nakon ovog projekta pre svega javi potreba građana, a posle i inicjativa da Bačka Palanka konačno dobije pozorište.
Mislim da se društvo danas jako malo bavi srednjoškolcima. Mi se zato trudimo da oni uvek imaju ili neku radionicu o rodnoj ravnopravnosti, mentalnom zdravlju, psihodramske radionice i to je nešto što njih jako interesuje. Mladi i te kako žele da se bave svojim mentalnim zdravljem i problemima u društvu.
Trudimo se da FEP bude porodični festival na kome postoji sadržaj koji zadovoljava potrebe cele porodice i da na njemu roditelji provode kvalitetno vreme sa svojom decom. Osim porodičnih radionica imamo i muzički program koji je najviše usmeren na naše volontere. Uveče, kada se završi dan i kada obave svoja volonterska zaduženja, mogu da se provedu na koncertu, a da to budu neki bendovi za koje smatramo da su kvalitetni i u sistemu vrednosti koji negujemo, a opet da oslušnemo i njih i da čujemo šta je ono što bi oni voleli da posete u svom gradu.
Kako je došlo do saradnje sa Svetskom asocijacijom za razvoj pozorišta za decu i mlade i na koji način je ova saradnja uticala na festival?
Za nas je veoma značajno, zato što je nama ASITEŽ prozor u svet, preko njih smo postali vidljivi i svetu, ne samo u našoj zemlji i regionu. ASITEŽ je jako važna organizacija, pre svega zbog sistematskog negovanja pozorišta za decu i mlade i misije da se popravi slika u okviru ove oblasti na nivou cele zemlje, a da bude u skladu i u koraku sa svetom.
Koje zemlje su do sada posetile festival? S obzirom da se za FEP osim iz regiona i Evrope prijavljuju predstave i iz celog sveta, da li vam je teško da izaberete predstave za festival i na koji način vršite selekciju?
Crna Gora, Hrvatska, Rusija, Italija, Bugarska, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Slovenija, Island, Nemačka i mnoge druge. Selekciju vrši dramaturškinja i spisateljica Tijana Grumić po sopstvenom umetničkom senzibilitetu koji se uklapa u našu ideju o pozorištu i vrednostima koje ono neguje. Da li joj je teško morali biste da pitate nju, ja pretpostavljam da jeste jer svake godine stigne preko 40 prijava iz celog sveta, a ona može da izabere samo od 6 do 10 predstava. Interesantno je da je poslednjih godina sve veća zainteresovanost pozorišta iz inostranstva za naš Festival, a da se iz Srbije prijavljuju uglavnom nezavisna pozorišta.
Pogledaj: 26. Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade – Zajedno, na distanci!
Kada smo upitali institucionalna pozorišta zašto ne šalju prijave, uglavnom su nam „diplomatski” odgovarali da im Bačka Palanka nije prioritet. Ja se pitam šta rade te naše institucije i kako? Da li igraju za decu ili za prestiž, kredibilitet, nagrade? Jednom umetniku koji se istinski bavi ovim poslom prioritet svih prioriteta bio bi da igra predstavu deci koja za to imaju priliku samo jednom godišnje, zar to nije dovoljno velika stvar da bude prioritet? I onda opet postavljam pitanje; zašto deca u manjim mestima nikako da se popnu na toj lestvici prioriteta i sednu na mesto koje im pripada? Dolaze nam predstave iz celog sveta, zašto je to teško institucijama u našoj zemlji? Ovo je i praktičan dokaz da je breme spašavanja pozorišta za decu i mlade na plećima nezavisnih pozorišnih trupa, organizacija i festivala.
[rev_slider alias=“belotehna-nova“][/rev_slider]
Da li se često dešava da posle FEP-a mladi požele i profesionalno da se bave pozorištem?
Činjenica jeste da od kada postoji festival, postoji i više ljudi koji se bave ovim poslom, jer sada imaju i koga da pitaju i kome da se obrate. Međutim, to, naravno, nije prioritet, niti nešto na čemu insistiramo.
Za nas je važno da mladi koji su kod nas pretežno u ulozi volontera imaju osećaj kolektivnog čina, jer im dajemo odgovorna zaduženja. Oni obavljaju veliku većinu organizacionih poslova. Imaju važnu i značajnu ulogu i ozbiljna su karika. Vape za tim da im neko da odgovornost i određeni cilj. Mislim da mladi uopšte nisu besciljni, iako postoje takve predrasude o mladim ljudima. Oni su vrlo fokusirani, spremni i sposobni samo je pitanje kako ih mi vodimo. Naša volonterska zajednica je duh i srce festivala. Nije nam važno da li će oni postati profesionalni umetnici, važno nam je da postanu odgovorni, svesni i duhom široki odrasli ljudi koji će vratiti našu planetu na put sa koga je skrenula.
Koji su problemi sa kojima se suočava pozorište za decu i mlade i njihovi stvaraoci?
Problemi sa kojima se suočavaju stvaraoci, posebno pozorišta za decu i mlade je osećanje da ste manje važni. I, generalno, zapostavljanje sektora. Kada nešto nije dovoljno dobro ili razumljivo za odrasle, kaže se da je to za decu, zato što je manje vredno ili, prosto, loše. Manje se vrednuju umetnici koji se bave pozorištem za decu. „Ako nisi uspeo u pozorištu za odrasle, baviš se pozorištem za decu”, a to je potpuna neistina. Pozorište za decu je najteži i najviši čin umetnosti. Osim prenošenja svojih ideja i osećanja, ti menjaš i formiraš jednu malu ličnost koja će kasnije postati odrastao čovek.
Taj neki paradoks koji je kod nas zastupljen strašno utiče i na kvalitet samih predstava u našoj zemlji i na to kako se igra, glumi, režira za decu, kako izgledaju scenografije…. Ako decu trujemo pogrešnim sadržajem, ona će vrlo rano razviti pogrešan estetski sud o nečemu. Onda će im se sviđati samo nešto što je šareno i iskreveljeno, estradizovano. Mi ne želimo da učestvujemo u stvaranju takvog estetskog suda. To je važno, da se ne podilazi deci, da se ne estradizuje celo pozorište, da ne bude prepuno kiča samo zato što se misli da je za decu sve dostupno, moguće i da sve prolazi.
Ono što je najveći problem u našoj zemlji trenutno je nepostojanje edukacije za umetnike koji bi se bavili pozorištem za decu. Ja na fakultetu nisam imala nijedan predmet, seminar niti kurs koji se bavi pozorištem za decu. To znači da se naš sistem obrazovanja nije pozabavio ovom temom.
Kada bismo počeli bar od edukacije, onda bismo vrlo lako došli do neke afirmacije oblasti u društvu, a onda i do nekog kvalitetnijeg sadržaja da bi stvaraoci imali neko šire znanje. Postojala bi verovatno i ozbiljnija odgovornost, a samim tim i kritika i razvijeniji sektor.
Takođe, ono što je još veći problem u celoj toj priči jeste centralizacija i to što je sve u Beogradu, malo u Novom Sadu i Nišu, dok su sva ostala mesta poprilično skrajnuta. Kao da su deca u manjim mestima manje važna i ne zaslužuju pozorište.
Pozvali ste sve zainteresovane da pošalju na vašu e-mail adresu ili poštom pismo u kom bi se obratili budućem sebi. Šta bi to FEP rekao budućem sebi?
FEP bi budućem sebi rekao: Nemoj nikad više da dozvoliš da nastupi period u kome pozorište ne postoji.
