Početkom novembra 1918. delegacija SNO na čelu sa dr Ignjatom Pavlasom boravi u Beogradu gde je zahtevala da srpska vojska što pre uđe Novi Sad.
Iz komande Dunavske divizije poslat je major Vojislav Bugarski, sa nekoliko desetina oficira i podoficira, da se vrati sa delegacijom. Oni su brodom doputovali u Sremske Karlovce, gde je major Bugarski od prisutnih ratnih zarobljenika formirao jednu vojnu jedinicu.
Njima se pridružio i jedan konjički eskadron srpske vojske koji je u međuvremenu pristigao. Ova grupa vojnika je 9. novembra 1918. oko 11 časova iz prvaca Petrovaradina preko mosta na Dunavu ušla u Novi Sad.
Nakon što je srpska vojska prešla most, praćena masom oduševljenih Novosađana, kolona se uputila ka zgradi Matice srpske. Sa balkona Matičine zgrade oslobodioce je pozdravio Jaša Tomić, a zatim je usledilo veliko narodno veselje.
Slična atmosfera se ponovila 12. novembra 1918. kada je u Novi Sad prispela komanda Dunavske divizije na čelu sa pukovnikom Dragoljubom S. Milojevićem. Kompozicija sa 8. pešadijskim pukom Dunavske divizije, ojačanim sa poljskim artiljerijskim divizionom krenula je 13. novembra 1918. u 15 časova sa železničke stanice u Novom Sadu ka Subotici. Voz je u Novi Vrbas stigao oko 16 časova, gde su oficiri srpske vojske informisani o kretanju neprijatelja, a zatim se nastavilo ka Subotici u koju je odred srpske vojske ušao posle 18 časova.
U gradu nije bilo neprijateljskih vojnika, pa su jedinice 8. pešadijskog puka zauzele železničku stanicu, a zatim su osigurale severne prilaze gradu. Oko 20 časova upućena je jedna četa vozom za Baju, a mesto je bez problema oko 23 časa stavljeno pod kontrolu srpske vojske. Takođe jedinica jačine polovine bataljona iste večeri je ušla u Sombor.
Istovremeno, bataljon iz sastava Drinske divizije ojačan jednim eksadronom 2. konjičkog puka je upućen sa zadatkom da zauzme Pečuj. Konačno povlačenjem jedinica nemačke XI armije prema Aradu, tokom 17. novembra 1918. jedinice Konjičke i Moravske divizije iz različitih pravaca su ušle u Temišvar.
Ulazak srpske vojske u Novi Sad omogućio je vođstvu SNO da se potpuno posveti pitanju prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji. Radi dobijanja instrukcija za dalji rad Jaša Tomić, Vasa Stajić i dr Ignjat Pavlas 11. novembra 1918. odlaze u Beograd, gde se sastaju sa ministrima srpske vlade Momčilom Ničićem i Ljubomirom Jovanovićem. Oni su im preneli da je „želja zvanične Srbije da joj se Vojvodina priključi nezavisno od Zagreba“.
Posle sastanka vlada je telegramom obavestila svog predsednika Nikolu Pašića u Parizu, da „naš svet iz Banata, Bačke i Srema“ namerava da se ujedini sa Kraljevinom Srbijom, kao i da su započele pripreme za skupštinu na kojoj će se zatražiti ujedinjenje.
Jedna od najvažnijih konferencija SNO bila je održana 17. novembra 1918. u Matici srpskoj kada je otvoreno pitanje dogovora među srpskim prvacima u Vojvodini o načinu ulaska u zajedničku državu. S jedne strane su bile demokrate na čelu sa Vasom Stajićem, koji su se zalagali za ujedinjenje „preko Zagreba” i Narodnog vijeća SHS. Sa druge strane stajali su radikali, na čelu sa Jašom Tomićem, koji su zastupali stav o bezuslovnom prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, posle čega bi se raspravljalo o daljim ujedinjenjima.
Tokom diskusije Jaša Tomić je izgovorio rečenicu: „Da mi prvo obučemo srpsku košulju, pa tek onda jugoslovenski kaput.” Ovim je mišljenje Jaše Tomića po pitanju rešavanja budućnosti Vojvodine odnelo pobedu.
Uporište za svoje ideje Jaša Tomić je pronalazio u nacionalnim razlozima i za njega je apsolutno prirodno bilo da se Srbi u Vojvodini prvo ujedine sa Srbijom, a tek potom da da zajedno uđu u jugoslovensku državu. Na ovoj konferenciji doneta je odluka da se Velika narodna skupština održi u Novom Sadu 25. novembra 1918.
Pravo glasa dato je slovenskom življu, svima bez obzira na pol, starijima od dvadeset godina. Imovinski cenzus nije primenjivan, tako da su svi mogli da biraju i budu birani. Na hiljadu stanovnika birao se jedan poslanik. Poslanici su birani uglavnom na preporuku narodnih odbora, javno i aklamacijom. Neslovenski živalj nije uziman u obzir, jer su oni imali svoje Narodne odbore i svoje Skupštine. Tamo gde nije bilo narodnih odbora (srpskih, srpsko- bunjevačkih, slovačkih, rusinskih), izbori su vršeni preko parohija.
Izbori su održani između 18. i 23. novembra, kako bi mandati mogli biti verifikovani i da bi poslanici mogli da na vreme stignu u Novi Sad.
