Некада раније, чуо сам за једну изреку која гласи: „Чудни су путеви земаљски“. Управо тако. Да нису чудни, ко зна да ли би педесет петогодишња Anne Marie Shmid из Тулона (Toulone), стигла и настанила се у Србији.
Када је Маријана како је иначе у новој средини сви зову, стигла у Србију са пријатељима, 2021. године, наша замља јој се веома допала, па је одлучила да у њој започне нови живот. Није од њеног првог боравка у Младенову, протекло много времена, а она је у фебруару прошле године поново дошла у место које су својевремено населили колонисти из некадашње Босне.
Дошла, чврсто решена да у њему купи кућу и започне нови живот. У Крајишкој улици број 75, пронашла је свој нови дом – дом за нови почетак.
– Рођена сам 2. априла 1968. године у Казабланци, држава Мароко (француски протекторат). Као дете од шест месеци заједно са оцем који је био француски војник, мајком, сестром од седам и братом од пет година доселила сам у Тулон. Након основне и средње школе уписала сам музичку академију. Студирала сам ренесансну полифонију, лирско певање и камерну музику. Са друге стране годинама студирам музику, соло – певање, блок флауту, итд. Радила сам као школски библиотекар, продавачица електро – опреме, дизајнер у бироу за пројектовање и менаџер купаца, као и наставник музике – започела је своју причу Маријана.
У Младеново је стигла на наговор својих пријатеља, који су у ово село годинама долазили, и који су га добро познавали. Није се ни мало плашила језичке баријере, као и не малих разлика између два народа – француског и српског.
– Овде сам сјајно прихваћена. Младеновљани су веома гостољубиви. Приликом усељавања пружили су ми велику помоћ и врло брзо сам успоставила везе са њима. Још увак сам у фази адаптације. Сваки дан откривам нешто ново. Између нас Француза и Срба, постоје културне и друштвене разлике, али генерално ствари иду у добром смеру. Још увек се прилагођавам, али покушавам да останем своја. Српским језиком, (за сада), се добро служим. Оптимиста сам, стално га учим. Учење ми није проблем. Напротив, оно ми је нека врста авантуре. Када сам стигла овде у Србију, редовно сам похађала часове српског. Имам и књиге за учење – напомиње Маријана.
Јунакиња ове приче истиче, да много тога зависи од личног рада. Осим што доста времена проводи учећи српски језик, ради и као онлајн учитељ музике. Велика јој је жеља да овде у Србији држи часове музике (соло певање, блок флаута и теорија) и да одржи концерте из домена класичне музике. Нада се, да ће једног дана у ближем и ширем окружењу моћи да држи курс из музике. Живот у новој средини, много се разликује од оног где је раније боравила.
– Овде код вас људи помажу једни другима. Код вас постоји извесна лакоћа живљења. Људи су углавном весели, воле да се окупљају и забављају. Поштује се традиција и породица. Посебно ми се свиђа ваша храна као и веома чист ваздух. Када одем у Француску причам им како је овде, да имам прелепу башту, да гајим поврће и воће. Није им то баш у потпуности јасно, али… Много се ради, али је веома занимљиво. Има и доста потешкоћа, највише их је у административном делу. Посебно ме импресионира богатство природе, птице, инсекти, река Дунав, пољопривредне културе…Код вас још увек није забрањено пушење у јавним просторима, за разлику од Француске, где јесте. Људи овде имају велике слободе. Као жена, код вас се осећам сигурније. Долазила сам раније у Србију на одмор, допало ми се. Управо то је један од разлога што сам одлучила да останем дуже, да видим да ли могу да изградим нови живот за себе, пре свега – каже Маријана, наглашавајући да је заиста одлично прихваћена овде код нас.
– Хвала свима, који су ми омогућили да се у Србији осећам као да сам код своје куће. Поручила бих свима који прочитају овај текст, а воле музику, да дођу код мене на часове музике. Још једном захваљујем се многима на великој љубазности, искреној помоћи и подршци. Управо то су основни разлози, што немам намеру да одавде идем.
