Више од 50 година се зна да је 29. новембар био синоним за масовни свињокољ не само у Обровцу, већ и у осталим местима наше општине. Тог дана се окупљају фамилије, кумови и комшије. Ове године је 29. новембар био радни дан па се чини да је било нешто мање гостију, али је зато субота и недеља већ била са доста гостију с стране.
Свињокољ је био и код Ђорђа Радивојкова. Скика свиња се чула и у околним кућама. На тај дан најстарији члан породице, у овом случају Ђорђе, има улогу казанџије који ложи ватру и греје воду за шурење. Вода мора бити готова пре него што дође главни мајстор, а и остали учесници свињокоља.
Пре почетка радова домаћица Катица је припремила кафу и понеку љуту, након које почиње најзанимљивији посао. Извлачи се свиња из обора – свињца и док је једни држе за уши други је гурају до корита.
Посипање свиње врелом водом и брзо окретање у кориту како би се добро очистила је врло важно. И тако редом 2-3 свињчета. Врела вода се пуши, дим виори, а кроз двориште се чују гласни разговори. Већ после два заклана свињчета, газдарица узима месо и џигерицу и спрема доручак, неку врсту паприкаша. Сличан доручак је углавном исти код свих који су тога дана имали свињокољ.
Почиње нешто лепши део посла након доручка. Сече се месо, припремају кобасице и ватра за чварке. Мајстор за кобасице је био млађи Радивојков, Будимир, док је за чварке био задужен његов отац Ђорђе, а све под будним оком домаћице Катице. Зна се да се увече уз вечеру проба и печена кобасица. Газда је задовољан јер је посао брзо и одговорно завршен, добре је воље па наздравља пићем свима и позива комшије да сутра дођу да пробају чварке и крвавицу, па и оно што је остало од вечере. Такав је кажу обичај, уз поздрав и благослов до следеће свињокоље.
