БАЧКА ПАЛАНКА – У бачкопаланачки центар за стара лица који се налази у насељу „Синај“, Босиљка Јовић стигла је из Обровца пре девет месеци. Занимљиво је да готово свако од преко стотину његових „станара“, па и сама Босиљка, има неку своју причу.
Свака од њих је животна, препуна емоција, сећања на протекло време, са доста жала и сећања на прохујалу младост и минуло време. Управо протекло време, било је за већину припадника, посебно предратне и ратне генерације веома тешко и дубоко се урезало у њихова сећања. То време, чини се, остаће у њима док је њих.
Један од корисника услуга бачкопаланачког Геронтолошког центра је Босиљка. Мада није рођена у Обровцу већ у некадашњој Босни у освит Другог светског рата – 1939. године, за Обровац је вежу бројна веома јака сећања. Једно од њих, изнела је приликом нашег прошлонедељног сусрета.
– Са свега дванаест година укључила сам се у рад у једној обровачкој сељачкој радној задрузи. Радило се од свитања до мрака, али сам уз помоћ и подршку старијих, лако подносила терет напорних пољопривредних послова. Када би послови у пољопривреди у касну јесен и зиму престали да се обављају, баш као и већина друге женске деце штрикала сам и обављала друге, најчешће, женске послове. Дакле, са свега дванаест година почела сам да штрикам, везем, хеклам, а имала сам од кога то и да научим. Своје знање из обављања ручних радова пренела ми је мајка, а ја сам се трудила и углавном успевала, да научим све што ми је показивала. Све ми је, мада сам била веома млада, некако ишло од руке, како штрикање, тако и хеклање, па и вез. Свакодневно сам радила и није ми ништа било тешко. Једино недељом и када је био неки од светаца, нисам узимала у руке ни плетиво, као ни конац и иглу – каже враћајући своје сећање неколико деценија уназад Босиљка.
Мада је већ поодавно ушла у девету деценију живота, Босиљка и не помишља да престане да обавља послове које још у детињству научила. О томе сведоче њени радови које нам је са задовољством показала, чарапе, зепе, рукавице…
– Још увек осећам да могу да радим, и то је разлог што и данас са великим задовољством у руке узмем, плетиво, игле, конац. Радујем се када мојим радовима неког усрећим. Моји радови завршавају у Дечјем селу у Сремској Каменици, затим на одељењу Неонатологије у Новом Саду. Велико ми је задовољство, што и у овим годинама својим радовима могу неког да усрећим и причиним му задовољство. Није ми тешко, јер имам радне навике, а већ годинама обављам ове послове, тако да ми хеклање, штрикање и вез, заиста нису никакав проблем – вели Босиљка.
Импресивна је и готово да делује као нестварна жеља Босиљке Јовић да учи. Управо због тога је одлучила да узме учешћа на курсу из макрамеа, кога ће држати учитељица Мира Драшко. На крају, може ли младима неко други послужити за бољи пример од Босиљке Јовић, која не одустаје да учи, иако су иза ње ни мање ни више већ осамдесет четири године живота.
