Првог радног дана 2002. године, над четири државне банке, стубовима дотадашње југословенске економије, проглашен је стечај.
Божић 2002. године око 500 банкарских службеника дочекало је у просторијама Беобанке на Зеленом венцу надајући се да могу променити одлуку главних носилаца економске политике. Узалуд.
Ово је био вероватно најважнији корак у рашчишћавању финансијских дубиоза које су корене вукле још из СФРЈ, а које су метастазирале у СРЈ током 1990-их година.
Београдска, Беобанка, Југобанка и Инвестициона банка нагомилале су 8,3 милијарде марака дугова што је било 31,4 одсто тадашњег БДП-а.
Ове банке не само да су правиле дугове које је гарантовала држава, него су направиле и 3,5 милијарде марака свог, приватног дуга у разним трансакцијама које су обогатиле многе транзиционе победнике.
Многи од тих дугова стизали су на наплату како су банке губиле спорове у иностранству.
Нису ту били само дугови већ и огромна потраживања од скоро па свих великих друштвених предузећа која су финансирале претходних деценија, а која су се и сама налазила у предстечајном стању после скоро деценије изолације, заосталости технолошких процеса и самоуправљања.
Поред тога ове четири банке биле су дубоко инкорпориане у привреди кроз преплитање власништва јер су осим што су биле највећи повериоци социјалистичких гиганата биле и акционари огромног броја предузећа, а заузврат су нека велика друштвена предузећа имали власнички удео у њима.
Нова постпетообарска власт, а пре свега носиоци економске политике, млади реформски лидери Млађан Динкић као гувернер НБЈ, Божидар Ђелић као министар финансија, Александар Влаховић, министар за привреди приватизацију и Мирољуб Лабус, потпредседник Савезне Владе донели су одлуку да пресеку Гордијев чвор, уместо стечаја фабрика и предузећа која нису могла банкама да врате дугове, у стечај и ликвидацију су гурнуте саме банке.
Обично време да одговор да ли је неки потез био добар или лош, али у овом случају, одговора још нема. Ни после 20 година стечајеви над Београдском, Беобанком и Југобанком нису окончани, док је стечај над Инвестбанком окончан 2020. године, а сада се распродаје стечајна маса.
Међутим, и након 20 година њихова имовина сада (30. јуна 2022. према евиденцији Агенције за осигурање депозита која управља стечајевима државних банака) вреди више од 105 милијарди динара што је скоро милијару евра.
На крају јуна на пословним рачунима ове четири банке било је више од 4,5 милијарди динара.
Ово је аргумент који често потежу противници одлуке да се ове банке гурну у стечај. Они, а није их мало ни данас, сматрају да није требало отерати у стечај повериоце зато што дужници не могу да им врате кредите. Такође постоји и оцена како је на овај начин рашчишћен терен за долазак страних банака.
Занимљиво да је ову тезу заступао тадашњи генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић који је тврдио “да неко у Србији уништава националну економију, укључујући и национално банкарство зарад некога споља, да би се обезбедили услови за пословање страних банака у Србији”, како је тада пренело Време.
С друге стране, крунски аргумент заступника идеје о стечају банака је “одакле милијарде марака за докапитализацију банака” који је заиста у том тренутку било тешко побити. Банке су у то време одавно већ потрошиле сопствени капитал и увелико крчмиле депозите грађана и привреде.
Осим тога, гашење ове четири банке у то време послало је сигнал међународним финансијским институцијама, а пре свега ММФ-у и Светској банци, да нове власти заиста намеравају да спроведу реформе у привреди измученој до крајњих граница током претходне деценије.
Осим тога, посебно Београдска банка је била умешана у многе активности ван земље, отварање рачуна по белом свету, а за њу је везана и чувена афера “Кипарске паре” која је остала без разрешења.
Стечај четири банке био је узрок и првог раскола у новој, демократској власти. Савезни министар привреде Јован Ранковић, савезни министар финансија био је протиг њиховог стечаја, а чак је саветовао председника СР Југославије Војислава Коштуницу да стави вето на ову одлуку. То је наравно било немогуће, а Ранковић је касније негирао да је тако нешто препоручио.
„Не може се доносити коначно решење о статусу банака независно од конкретних одлука шта учинити са привредом и на који начин решити судбину предузећа која су највећи дужници тих банака“, рекао је тада министар Јован Ранковић. Како се наводи није било координације НБЈ и Влада Србије и СРЈ око решавања статуса четири банке.
Дан након проглашења стечаја, Ранковић је поднео оставку због „нецивилизованог понижавања“ његове личности пред странкама и због „занемаривања виталних проблема и тешкоћа привреде СРЈ од стране министра Ђелића“, како је касније изјавио.
Стечај банака још траје због бројних судских спорова и није временски ограничен.
