GAJDOBRA: Ekipa „Dnevnika“ posetila je Gajdobru i zabeležila priče stanovnika.
U potrazi za pričom, pod nebom okićenim šnenoklama koje su nagoveštavale svežinu tog julskog dana, od samog početka, i pre nego što smo stigli u Gajdobru, osećali smo se dobro, ugodno.
I ništa nam više nije trebalo, osim da se takva atmosfera protegne tokom cele naše posete, što se, na našu radost, obistinilo zahvaljujući tamošnjoj atmosferi – prijateljskoj, opuštenoj, produktivnoj. A potom smo, iz raznih priča, shvatili da je to njihov standard.
– Složni smo, znaš kako je to… Međusobno se ne delimo, ali smo malo ’nako specifični. Između sebe smo svadljivi, ali kad je stani-pani, kad dođe stranac, onda smo protiv njega, ali samo ako nas zeza. Inače ovde svakoga prihvatamo, i volimo kad nam dođu – nesebično nam meštani Gajdobre dele recept uspeha.
Njih tamo, nastavljaju oni, najviše na okupu drži sport. Pomno prateći sva dešavanja iz odbojke, fudbala, košarke i rukometa, odrasli pod budnim okom drže i mlade, usmeravajući ih na sigurniji životni put.
– Mi tako funkcionišemo, sva deca su naša i gledamo da ih sve isteramo na pravi put, i nema ljutnje ni kod roditelja ni kod dece – pojašnjava mladi potpredsednik Saveta Mesne zajednice Gajdobra Jovan Ilić, ponosan na dosadašnje golove ostvarene u utakmicama za stvaranje boljih uslova za život u svojoj zajednici i nastavlja:
– Otvorili smo sportsku halu, počinjemo renoviranje škole, radili smo na velikom fudbalskom stadionu, uređujemo selo, rekonstruisali smo Dom zdravlja, pomažemo mnogim udruženjima. Držimo se i to je recept uspeha. Nemamo samodoprnos, što nas tišti i boli, i idemo ka tome da ga vratimo, a novac da bude usmeren samo na sport i kulturu. Ne želimo da se mnogo novca skida ljudima, najviše dva posto, ali isto tako želimo da pravimo zborove građana i da se vidi gde je svaki dinar utrošen. To je još na dugačkom štapu, ali je zamisao Mesne zajednice – završava Ilić.
Slušamo mi tako naše sagovornike i razmišljamo: „Pa, nije Gajdobra toliko daleko od Novog Sada, 40 minuta vožnje kolima, pola sata vozom… Možda da se preselimo mi u nju, svakako je sve jeftinije…“ A onima koji su u potrazi za poslom to selo, koje je u opštini Bačka Palanka, ima 1.600 radnih pozicija u ponudi, zbog čega su u situaciji da „uvoze“ radnu snagu iz drugih mesta, pa čak i iz (njihovog) grada.
– Nekad su autobusi iz Gajdobre išli ka Palanci i vodili ljude na posao, a sad iz Palanke dolaze ovde kod nas. Ne, ne, mi kad kažemo „grad“ mislimo na Novi Sad, a Bačka Palanka je palanka, samo joj ime kaže – dovitljivi su naši domaćini, ali i zadovoljni činjenicom da im se natalitet u selu ne smanjuje već neko vreme. – To nam je jedini spas za sve!
Osim poslova u oblasti privrede, ni poljoprivreda u Gajdobri nije na lošem glasu. Od ratarskih kultura nazastupljeniji su kukuruz i soja, od povrća krompir i luk, lešnici dominiraju u grani voćarstva, dok sve više ima mladih stočara i grla ovaca u komšiluku.
– Zaista se trudimo da napravimo tako da ovde imamo sve što nam je potrebno. Mi smo selo koje ima i bazen! Ovde su uvek živeli ljudi koji su želeli da sve što naprave bude najveće. Mene lično posao veže za Bačku Palanku, pa tamo idem dva-tri puta dnevno, dok za Novi Sad idem jednom u dva dana. Ali ja sam odlučio da živim u Gajdobri i tako će i biti – jasan je mladi Ilić, ponosan na svoje suseljane koji s njim dele stav i to pokazuju kroz konkretne primere.
[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]
Recimo, udruženje „Indijanci sa bare Buvare“ čine stanovnici jednog kraja sela, uz koje je nekad bila bara, a sada su na tom mestu uredno pokošeni teren za fudbal, izbetoniran podijum za košarkaše, šarene spravice za decu, a uskoro, to je tek priča, indijanci će dobiti i saletlu sa prostorom za roštiljanje i pravljenje dečjih rođendana.
– Nedostaje nam plin, pa da kažemo da sve ovde imamo – nastavlja Ilić. – Od dokumentacije je sve urađeno i očekujemo da se i radovi završe za godinu dana.
Sve dosad navedeno visoko drži standardnu lestvicu, zbog čega se u njihovom selu više ne može naći kuća jeftinija od 30.000 evra, što je za dve-tri hiljade niža cena u odnosu na nekretnine u Bačkoj Palanki. A neženja od 25 godina ima kol’ko vam srce poželi. Šuška se da je reč o broju od oko 300 solo momaka, jer je došlo takvo vreme da će se devojke udati i za gadnijeg, samo ne za svoga. Pride je teško curu iz grada dovesti na selo. Pa ako izviri pokoji primerak lepše polovine koji je „hercegovačkog kova“, znate, patrijarhalno vaspitana, ona i ode da spozna svet i stekne znanja i zvanja, ali se vrati svom kraju. A kad smo kod znanja, samo kratko još ovo – Gajdobra je iznedrila oko 40 doktora naučnika, akademika, reprezentativaca.
Samo ko neće da radi, taj i ne radi
Penzioneru Miloradu Babalju ostalo je da u životu samo uživa koliko može. Sedeći ispred kuće, usred bela dana, gledajući prolaznike na glavnoj džadi na putu ka Čelarevu, uhvatio je naš pogled iz auta i znali smo – našli smo savršenog sagovornika za priču o Gajdobri. Kako i sam kaže, kako ko zna da živi, tako mu je, a njemu je fino jer sad ne radi ništa i samo može da odmara.
– Gajdobra je industrijski razvijena, jedino ko neće da radi, ne radi – ističe deda Milorad, koji je radni vek proveo kao traktorista u lokalnoj zadruzi. – Problem je što mladi neće da se žene, stari umiru, a kuće ostaju prazne. Došlo je takvo vreme da oca i majku stavljaju u starački dom, a kerove u kuću. A nekad se znao red.
[rev_slider alias=“zivinastija“][/rev_slider]
Iako mu je najbolje bilo za vreme socijalizma, jer je mogao da iškoluje decu s jednom platom, svestan je da su naš narod pregazili ratovi, ali da smo ipak sami sebi najviše naškodili za sve ovo vreme.
– Danas se loše razmišlja, ako komšija ima iglu više, oklen mu, majku mu, ukrao je sigurno, niko da se raduje zbog drugog, da ako ima komšija imam i ja – navodi naš sagovornik, mada priznaje da im je omladina dobra, te da nemaju problematične, makar ne „registrovane“ buntovnike u selu.
