Након Другог светског рата многе Подунавске Швабе биле су приморане да напусте своју домовину. Међу њима је била и Марија Шмит која се као тринаестогодишњакиња са оцем и једним кофером запутила за Немачку.
Приликом недавне посете новинара сеоско-туристичком домаћинству у Черевићу, данас осамдесетчетворогодишња Марија пристала је на разговор за информативни портал Mojnovisad.com који преносимо у целости.
– Рођена сам у Букину (данашње Младеново), 1939. године. Отац ми је био из тог места. Нажалост рат је раставио породицу. Тата је избегао мобилизацију за немачку војску, али то га није спасило радног логора након завршетка Другог светског рата. Мајка је имала још мање среће, јер је завршила на принудном раду у руднику у Русији. Заједно са њом изгубио се и сваки траг мом млађем брату – почиње своју причу Марија Шмит.
Иако је тада имала једва шест година, то није било довољно ни за Марију да се спасе сличне судбине. Заједно са баком, нашла се у логору у Бачком Јарку, где су многи умрли од глади и исцрпљености.
– Добијали смо мало хране. Сећам се да је бака своја следовања давала мени. Срећом мене су касније пребацили у манастир Привина Глава на Фрушкој гори, где су сместили децу Подунавских Шваба. Било је пуно деце и сви смо имали вашке када смо стигли. Тамо су били добри са нама. Било је три оброка дневно и брзо смо се опоравили – присећа се наша саговорница.
Бака није имала толико среће и скончала је у логору.
Када се нашао на слободи, отац ју је пронашао преко Црвеног крста и одвео је у Црвенку где је почео радити као грађевинац.
– Тамо ме је уписао у школу коју сам похађала са српском децом. Знала сам добро српски и имала сам петице и по коју четворку. Сећам се да је учитељица била бесна на мене, јер је од породица остале деце добијала храну, а ми ништа нисмо могли да јој поклонимо. Био је то послератни период – каже Марија Шмит.
После доста времена породица се поново ујединила у Немачкој 1952. године када су сазнали да су њена мама Ана и брат Франц живи.
– Никад нећу заборавити када смо стигли у Немачку, тата и ја са једним кофером. Угледала сам планине и рекла му да не желим остати овде и да идемо натраг у нашу војвођанску равницу. Наравно, ништа није могло заменити радост када сам поново загрлила најмилије. Породица је поново била заједно и то је било најважније. Живели смо у градићу Лаутлинген у савезној држави Баден-Виртемберг – присећа се Шмит.
Тамо је наставила школовање и са петнаест година почела радити у познатој фабрици „Меy“ за производњу доњег рубља. Прво је била ангажована на шиваћим машинама, али пошто је била вредна током времена је напредовала до руководећих позиција. У почетку није ни сањала да ће цео радни век провести тамо.
Познавање српског језика испоставило се корисним. Наиме, када су почели долазити радници из Југославије, многи од њих нису знали немачки.
– Шеф ми је рекао да ћу бити задужена за њих. Требало је да им објасним шта и како да раде. Стигли су радници из Босне, Хрватске и Србије. Сви су се слагали и добро су радили. Проблеми су настали почетком деведесетих када је избио грађански рат. Тада су се почели међусобно свађати. То је био вашар, никад нећу заборавити. Власници фабрике су им запретили отказом ако се не смире. Рекла сам им да се не расправљају и да треба да буду захвални, јер су запослени у доброј фирми – каже Марија.
Саговорница портала Mojnovisad.com је и сама засновала породицу са супругом Гинтером са којим је добила троје деце, близанце Силвију и Армина и Манфреда који се родио десетак година после њих.
Без обзира на проток времена, љубав према родном крају никад није ишчезла. Породица је допутовала у Југославију први пут после рата 1968. године.
– Брат је имао жељу да види где се родио. Дошли смо са децом и радовали смо се. Сместили смо се у ауто-кампу на Рибарцу. Обишли смо дедин гроб у Букину, посетили и дедину и бабину кућу и фотографисали се. Јавили смо се власницима и поздравили их. Рекли су нам да дођемо поново. Један од њих нам је поклонио и живу патку, коју сам касније заклала у кампу и направила паприкаш – присећа се са осмехом на лицу Марија и наставља: – После неколико година смо поново посетили дедину кућу, али власници су се променили, па нас је нека дебељушкаста госпођа са псом вербално напала. Више се нисмо тамо враћали – објашњава времешна Немица.
Доласци у Југославију су се наставили. Приликом једне посете Черевићу упознали су породицу Кузмановић.
– Тражили смо да купимо добро вино. Упутили су нас на ту капију. Када смо ушли затекао нас је призор качаре где су висиле шунке. Газдарица Драгица одмах нас је послужила кобасицама, шунком и вином. Убрзо је стигао и њен супруг Спасоје и провели смо вече дружећи се са њима – каже Марија.
Из тог случајно сусрета израсло је пријатељство које траје до данашњег дана. Немачка породица од тада редовно долази у ово велико сремачко село, понекад и два пута годишње. Успомене чувају заједничке фотографије свињокоља, пољопривредних радова и дружења.
– Никад нећу заборавити како смо овде брали брескве, кајсије, шљиве и вишње. Двориште је увек било пуно људи. Одлазили смо у Нови Сад на рибљу чорбу и слушали тамбураше. Породица Кузмановић је такође посећивала нас у Немачкој – присећа се Марија.
Од њене прве посете Черевићу до данас прошло је педесет и четири године. Драгица и Спасоје су преминули, а сремачко домаћинство преузела је њихова ћерка Нада и унука Јована.
Етно-буџак у малом сремском селу
Марија је у међувремену постала удовица, али није остала сама. Поред троје деце има петоро унучади и седморо праунучади.
Иако тешко хода, Србију и даље посећује у пратњи свог новог животног партнера Едгара Хелеа.
– Обишла сам цео свет путујући крузерима. Била сам и у Лондону и у Канади, свуда, али увек се враћам у Черевић. Овде је лепо и пријатно, задовољна сам кад боравим овде. Имам 83 године и време је прошло. Не знам да ли ћу опет доћи, тешко ходам, ноге су ме издале. Чујемо се са Надом и Јованом преко телефона. Ако Бог да, доћи ћу и следеће године – завршава своју причу Марија Шмит.
