Познати бачкопаланачки фотограф, Петар Шуљан преминуо је у 96. години живота. Рођен је 13. јула 1928. године и читав свој радни век провео је као фотограф.
На јесен 2019. године за „Недељне новине“, Петар Шуљан је дао интервју о свом животу и делу, те ћемо, у знак сећања на човека кога је познавала цела Паланка, објавити текст у целости:
Петар Шуљан рођен је 13. јула 1928. године у Бачкој Паланци. Тај живахни стари господин је цео радни век, а и више, провео као фотограф.
Старији Паланчани се сећају, да су у граду шездесетих, седамдесетих, па и каснијих година прошлог века, постајале две еминентне фотографске радње: Шуљан и Петровић.
– Завршио сам грађанску школу и отишао на занат – почиње своју причу господин Шуљан. – У то време је било часно бити металостругар, као што је био и Јосип Броз Тито, па је омладина ишла да изучи тај занат, међу њима и ја. Мој отац је био фотограф, па је желео да ја радим са њим, но ја сам почео да радим занат који сам изучио. Једном приликом сам стругао неки ваљак, исечем руку док сам глачао лежај, а тата ми каже: „Хајде, буди ти са мном, ја ћу ти исто толико платити колико добијаш на радном месту, пријавићу те, тећи ће ти социјално.“
– Прихватио сам његов предлог и почео сам радити као фоторграф поред њега, негде почетком педесетих година прошлог века. После три године рада са њим, отишао сам у НовиСад и полагао испит за помоћника, а после три-четири године положио мајсторски испит.
– Једног дана, каже ми отац: „Знаш шта, ја сам пчелар и идем код пчела, а ти буди у радњи и води посао.“ Прионуо сам на рад, направио рефлекторе на струју, а и остало, да бих развио фотографисање. Радња ми је била мало ниже од стадиона Бачке, у кући једног фотографа Шлотера, који је радио за време Мађара. После његове смрти, посао је преузела његова удовица, а она је и са нама радила. Тада смо још радили слике на стаклене плоче, то развијали, копије правили на фото папир из Мађарске. После смо се преселили код Ауто-мото друштва, у већу просторију.
– Имали смо доста посла, пошто ондашњи СУП није радио документа, али кад су почели, смањио нам се обим посла, али ипак смо радили. Паланчани су се у то време волели сликати, тако недељом пре подне ја сам стално фотографисао, људи су чекали у реду да би се сликали. Било је ту портрета целих породица, деце, појединаца. У то време је било доста посла, стално сам нешто фотографисао, исплатило се. Појавом другог фотографа, Петровића, посао се опет смањио, али је било места за обојицу, лепо смо сарађивали.
– Тада су кренули матуранти да припремају таблое, тако да се опет нашло посла. Школе околних села, гимназија, економска, па чак сам ишао и у Нови Сад, у Сремску Митровицу и Шид да сликам матуранте. Током времена, како се развијала технологија, куповао сам нове фото апарате ишао чак у Минхен да купим један за 1500 марака. На крају смо прешли на дигиталне апарате. Али пре модерних технологија смо радили ретуширање оловком на негативу, исправљали боре, уклањали подочњаке, улепшавали људе, слично како то данас раде компјутерски у „Фотошопу“.
– Колор фотографију сам почео радити, чим се појавила, али неки људи су и даље тражили црно-беле слике, тако да сам и то наставио доста дуго. Поред људи, пуно сам снимао и Паланку и околну природу, легендарну скелу која је саобраћала између Паланке и Илока, Дунав, Тиквару. Једна од најбољих мојих фотографија је она, где сам „ухватио“ чамце на Тиквари а у позадини Дунав и илочку тврђаву.
– Интересантне слике су настале и када су се једне године у граду појавили јелени, који су дошли из околних шума. Били су питоми, шетали су по уској улици (Милана Курепе), чак су привирили и у радње. Нису се плашили народа, али су се увече враћали у шуму. Посао је драстично пао, када је СУП почео да сам фотографише људе за личне карте, па појава мобилних телефона са фото апаратом у себи, све је то негативно утицало на наш бизнис.
– У пензију сам отишао са седам година закашњења, са 47 година стажа, просто сам заборавио да треба да одем у мировину. Посао је наставио мој син, а ја сам му био ту на помоћи, радили смо обојица. Купили смо компјутер, модернизовали се, да бисмо слике направили за 15-20 минута, док је у старо време био потребан цео сат за израду фотографија, јер смо тада у мрачној комори, уз црвену светлост слике развијали у развијачу, ставили у прекидач поменутог процеса, фиксирали, опрали у води и на крају сушили. Посао се полако гушио, понајвише због високих пореза, које сам платио, после су тражили још годишње 80.000 динара, па увођење каса (платио сам је 200 евра), које нико није контролисао. На крају смо морали затворити радњу због превеликог дуга, које нисмо могли платити јер је опао приход.
– Љубав према фотографисању ме није напустила, још увек се латим апарата и урадим по неку слику на годишњици нас пензионера или на свечаностима у цркви. Да могу да се вратим у време младости, понови бих био фотограф, јер сам волео фотографију, да сликам и да израђујем слике.
Старији наши суграђани се сећају радњи Шуљана и Петровића, у чијим излозима су мајстори фото апарата излагали своја најуспелија дела, а у центру града је постојао један застакљени пано где смо могли видети фотографије најактуелнијих друштвених и спортских догађаја. Не мало од тих слика је направио и наш саговорник Петар Шуљан.
Петар Шуљан је сахрањен у уторак, 29. августа на Католичком гробљу у Бачкој Паланци.
