СУБОТИЦА – Вест да ће чувена суботичка „Миркова књижара“, односно Градска књижара „Данило Киш“ бити затворена, изазвала је бројне реакције.
Најбоља могућа стигла је од Службеног гласника, који није дозволио да она нестане, већ је на истом месту, под истим именом отворио своју књижару и тако наставио традицију дугу седам деценија. И почео с променом диспропорције, по којој је половина књижара највећег националног издавача концентрисана у главном граду.
„Квалитет ове радње и историјат се само може мерити са књижаром у Кнез Михајловој, а то је чувени „Геца Кон“- оцена је директора Службеног гласника Младена Шарчевића.
Поновно отварање обележено је промоцијом књиге „Венац од трња за Данила Киша“, где је аутор Миливоје Павловић сублимирао сав „горки талог искуства“ једног од најпревођенијих домаћих писаца и направио својеврстан водич кроз његово дело и живот, који је почео управо у Суботици.
„Он ће и надаље бити снажна, из даљине видљива застава српске културе, светске културе, а нарочито ових култура које је добро познавао, укључујући и културу мађарског народа“, поручио је Павловић.
Чињеница да је ова књига до сада објављена на три језика и доживела исто толико издања, говори да интересовање стручне јавности за његов лик, као и читалачке за његово дело – не јењава.
„Будући да је он писао о тоталитаризму, о гулазима, да су то биле на неки начин његове опсесивне теме – те теме у друштвеном смислу нису престале да постоје. Оне добијају некакав другачији друштвено-политички или геополитички контекстм, али суштински оно што је он увидео, што је описао, нешто од чега или поводом чега страдају његови јунаци – није престало да постоји“, сматра директор Гласниковог сектора за издавање књига Петар Арбутина.
Доситеј је говорио „књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце“, док би овај Гласников потез могао да опише кроз парафразу те чувене Доситејеве – књижаре, браћо, књижаре, а не пекаре и кладионице.
