Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu je promovisan, novi, deveti broj Zbornika radova koji donosi naučna istraživanja u oblasti umetnosti, a glavna urednica je Bačkopalančanka, dr Nataša Crnjanski.
Pored redovnih rubrika, Studije o muzičkoj umetnosti, Teatrologija, Teorija i istorija umetnosti, teorija kulture, ovaj broj Zbornika donosi temat o zenitizmu, avangardnom pokretu čiji je razvoj vezan za časopis “Zenit”. Time se obeležava jedan vek od kada je u Zagrebu 1. februara 1921. mladi književnik, pesnik i prevodilac Ljubomir Micić (1895-1971) pokrenuo mesečnu internacionalnu reviju za umetnost i kulturu. Redakcija je 1923. preseljena u Beograd gde je časopis zabranjen po publikovanju 43. broja, decembra 1926.
Ova publikacija je, kako je ukazala glavna urednica dr Nataša Crnjanski, uz Zbornik koji je izdao Insitut za književnost i umetnost, sa radovima 35 autora, jedina koja je obeležila jubilarnu godinu ovog avangardnog časopisa. U Zborniku Akademije umetnosti objavljeno je osam tekstova o zenitizmu okupljajući krug saradnika iz nekoliko zemalja što po rečima profesorke emerite Irine Subotić svedoči o živom interesovanju i danas za probleme kojima se „Zenit“ bavio pre svega za njegov neiscrpan izvor kreativne energije i humanističke vere da kultura i umetnost mogu da preobraze svet. Zbornik donosi razgovor, koji je Irina Subotić vodila sa profesorkom emeritom Kristinom Pašut, istoričarem moderne umetnosti iz Budimpešte, koja se bavi istraživanjem mađarskih, ali i transnacionalnih veza među avangardnim ličnostima, pojavama i pokretima 20- ih godina prošlog veka.
Zbornik donosi i razgovor sa istoričarem moderne umetnosti Kristinom Pašut iz Budimpešte
Esej Ive Glišić i Tijane Vujošević ispituje kako se zenitizam bavio stereotipima o slovenskom Orinjentu, a posebno diskursom o balkanizmu. Dijana Metlić u svom radu, kako je ukazala na promociji, bavila se Micićevim shvatanjem odnosa između Balkana i Evrope, kao i tzv. opozicijom primitivno-civilizacijsko kako bi se istakle ideje internacionalizma, pacifizma, kosmopilitizma kao ključne za njegovu zenitozofiju.
Kroz analizu zenitističkog pokreta „Balkanizacija Evrope“, na čelu sa Barbarogenijem ona je ukazala na Micićev odnos prema starom kontinentu i njegovo nastojanje da se suprotstavi slici Balkana kao evropske „unutrašnje drugosti“, te njegovu težnju da evropsku kulturu preporodi iskonskom, balkanskom snagom. Jelena Lalatović razmatrala je kako su ideje predstavnika sovjetske političke avangarde Lenjina, Trockog i Lunčarskog oblikovale zenistističko shvatanje istorijske uloge avangardne umetnosti kao nove umetnosti.
Micićeva monografija Nova plastika o ukrajinskom skulptoru Aleksandru Arhipenku, objavljena u Beogradu 1923. bila je u središtu interesovanja Amre Latifić. Micić u uvodnom tekstu, kako je autorka rekla na promociji, uvodi novi teorijski pojam „ortikoplastika“ objedinjujući okulocentričnu estetiku i optički iluzionizam, anticipirajući treću dimenziju u koju se može putovati samo okom. Sam termin „optikoplastika“ za četiri decenije anticipirao je pojam „op art“. Arhipenko je zahvaljujući saradnji sa Micićem izlagao svoje radove u Beogradu na prvoj Zenitovoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti. Njegova skultoslika „Dve žene“ našla se u zaostavštini Micića koja se sada čuva u Narodnom muzeju.
Marjan Dović, autor iz Slovenije bavio se odnosom zenitizma i slovenačke međunarodne avangarde, a Kristina Pranjić značajem ljubljanskog časopisa „Maska“ i tekstovima koje su tamo objavljivali Ljubomir Micić i njegov brat Branko Ve Poljanski. Kajoko Jamasaki u svom radu predstavlja tekst Ivana Gola objavljen u „Zenitu“ koji pokazuje van evropske tendencije avangarde poetike baveći se stihovima japanskog pesnika Horigućija, a razmatra i Golovo shvatanje japanske poezije u kontekstu avangardne poetike u poređenju sa programskim tekstom Miloša Crnjanskog „Za slobodni stih“.
