На свој 16. рођендан, 1. августа 2022. године, млада књижевница из нашег града, Жељана Боцка је у препуној сали Народне библиотеке „Вељко Петровић“, одржала промоцију свог првенца, књиге песама „Тише, срце пише“.
Рођена је првог дана августа месеца 2006. године у Новом Саду. Од 2021. је члан Књижевног клуба „Дис“ из Бачке Паланке. Похађа средњу трговачку школу и живи и ствара у Бачкој Паланци.
Промоцију испред Народне библиотеке отворила је Драгана Петрић из Завичајног одељења, потом је реч узела председница КК „Дис“ Јелена Лазаревић. Оне су изразиле задовољство, што се родио још један поштовалац и писац леп књижевне речи и пожелеле Жељани још пуно лепих књига.
Рецензент Ненад Неша Живков је прочитао своју оцену, написану у стиху:
„Пред нама је млада нада Диса, Жељана Боцка, свака јој је прича шећерна коцка. Књига „Тише, срце пише“, почела је своју бајку да дише. Тек јој је шеснаест година само, а већ као аутора ове прелепе књиге знамо. Жељана нам открива на симпатичан начин срце њено, понекад заљубљено, тужно, забринуто и занесено. Књига је ту, читаоца чека свог, жели да дође на све начине и до срца твог. Пожелимо Жељани живот са што мање брига и још много овако прелепих књига.“
Млада поетеса је за Недељне новине причала о својим првим корацима у свету поезије:
– Сматрају да сам зрела и имам много искуства за своје године, а заправо је то животно искуство. Описала сам све проблеме кроз које сам прошла, особе које сам изгубила. Моја мама, мој најмлађи брат и ја смо увек били сами, једни уз друго и кроз проблеме пролазили заједно. Тату сам изгубила када сам имала три године, а са 14 година сам изгубила највољенију особу, тетку, то сам тешко поднела и вукло ме ка зрелости. Добро се сналазим у свим тим недаћама, а желела бих да помогнем мојим вршњацима са саветима из мог искуства. Ипак, боли душа и боли што схваташ много више од својих другова. Губитак моје тетке и мог здравља је био тај иницијални моменат када сам почела писати поезију. Схватила сам да имам дара за то, отворила сам „Инстаграм“ налог и почела да пишем текстове, добила сам и пратиоце на тој мрежи, који су ме охрабривали да пишем. Ипак, нико сем мајке и најмлађег брата, који су живели са мном, није веровао да ћу постати писац. Прва књига „Тише, срце пише“ је помало тужна због свега што сам преживела, али мој саветник је од мене тражио да пишем веселије песме, да не жели да сама себе повређујем. Врло је могуће да ће у следећој збирци бити много више веселијих песама, поред тужних. Следећу збирку очекујем већ пред крај ове или почетком следеће године. Прошла сам кроз тежак период, са вером у Бога, стога ћу написати и књигу о њему, верујем да ће људи и то читати.
Oд гостију, своје стихове су говорили Сања Шкорић Давидов и Слободан Мићић, чланови „Диса“, а за музичку пратњу побринули су Марко Шалић и чланови „Акорда“, као и кантаутор Горан Јовић.
На крају, ево једне песме, која сасвим лепо илуструје, како Жељана Боцка пише:
„Не заборави да се смејеш, да се смејеш толико да ти крену сузе од смеха. Не заборави да волиш, грлиш, љубиш најснажније, најнежније. Не заборави да плешеш, кроз живот вечно, твојим ритмом, ритмом душе. Пусти срце нек дише. И немој, немој никад да заборавиш чак ни да плачеш, да се исплачеш. Да покажеш, да душу ослободиш. Немој, само немој заборавити. Немој себе баш толико убити.“
