У јуну 2023. Друштво наставника историје Бачке Паланке, издало је књигу Николауса Хепа „Приче из прошлог века“ у којој се налазе приче о занимљивим догађајима, личностима и процесима везаним за Бачку Паланку. Књига је написана 1935. године, а 88 година касније објављен је њен превод на српски језик. На порталу БАП ВЕСТИ представићемо делове ове књиге који описују занимљиве историјске приче из Бачке Паланке.
Паланачка љубавна драма од пре 100 година или проклето младеначко путовање до воденице на Дунаву засновано на причи Алојза Здрахала.
Адвент, време припрема за Божићне празнике. Полако отпочиње забрана свој јавног весеља. Старом немачком пословицом „Катарина, закључај виолину“, приводи се крају плес младих и почињу недеље Божићних празника. Обичај, који су насељеници донели из домовине, а задржао се, био је да се током адвентског периода недељом и празницима, млади наизменично окупљају код својих пријатеља ради дружења и у веселом расположењу играју разне народне и друштвене игре, како би им брже прошло време.
Када су се играле познате игре попут „Премери Бандла“ или “ Талиру, талиру, окрени се“ није недостајало ни казнених пољубаца, који су се радо давали, као и примали. Том приликом су се, наравно девојке и младићи упознавали. Нико није могао да дочека следећи дан за игру, јер је током игре било дозвољено да се пред мајком или ћерком да пољубац из части у образ. Моралан и чедан начин живота младих јако је био на цени и увек се строго контролисало шта млади раде.
У то време, око 1830. је у немачкој Паланци живео угледни млинар Андреас Линбергер, који је био поносан на свог 23-годишњег сина Јозефа – Зепла, који је важио за најцењенијег и најталентованијег младића у заједници. Током Божићних игара, Зепл је склопио пријатељство са Рези Фернбахер, која је била прелепа ћерка богатог сељака.
Рези је својом лепом, златастом косом и плавим очима, важила за изузетну лепотицу у месту и многи младићи су јој се удварали, али је Зепл Линбергер имао предност у односу на њих, јер је имао изузетно лепу нарав и добре особине, због којих се Рези заљубила у њега. Резини родитељи су били јако задовољни избором своје ћерке.
Поред млина са коњима, Линбергер је поседовао и млин на Дунаву, у којем је Зелп радио и надгледао посао уместо свог оца. Млин је стајао на Дунаву, у близини такозваног турског прелаза у Илок. Зепл је више пута недељно, као и викендом, ишао у посете својој Рези, како би заједно проводили време.
Испод Линбергових млинова налазили су се млинови кнежевске породице Одескалки, поред којих је Зепл пролазио сваки пут, када је ишао у млин. Пролазили су месеци. Зеплове посете Рези су се проредиле, а уколико је и долазио, младић се понашао другачије него раније. Његова љубав почела је да се хлади, више није био редован ни на плесовима. Девојка није могла да схвати понашање свог изабраника, Питала га је за разлог, али је увек добијала млак одговор, а нешто касније, када је у потпуности престао да долази, Рези је пала у очај.
У једном од кнежевих, властелинских млинова био је запослен као управитељ један Словак, који је имао ћерку Марију (Мару). Ова лепа бринета доносила је сваког дана ручак свом оцу у млин. Када би Мара дошла са храном, седела би на камену у близини млина, певала чекајући да јој се појави отац, веслајући ка млину и како би је увео унутра. Млин Зепловог оца није био удаљен ни тридесет метар одатле. Зепл је често гледао прелепу бринету и није могао да скине очи са ње. Девојка је ово наравно приметила и тражила је погледом млин. Зепл је знао и време када ће се лепо обучена девојка појавити и гледао је да увек тада буде у млину како би могао да је поздрави. Касније је тако организовао своје време и тачно у подне је одлазио по воду, како би могао да дочека Мару и затим је превезе до млина њеног оца са све ручком. Ова љубазност се јако допала Марином оцу, који се због тога осећао поласканим.
Зеплово дружење са Маром постајало је сваким даном све интензивније. Увече, када би завршио са послом у млину, није више чамцем прелазио на паланачку обалу, како би видео Рези, већ је ишао до Илока у посету. Мариној мајци нису годиле ове посете, због чега је често прекоревала своју ћерку. Скретала јој је пажњу на то да од брака са Зеплом неће бити ништа, јер, је сазнала да је овај заручен у Паланци са Рези, која је била лепа и и имућна девојка, а уз то и немачка католкиња.
Рези Фернбахер је у Паланци дознала од млинара да се Зепл забавља са неком девојком у Илоку. Њено верно срце је било у потпуности сломљено и она се више није појављивала ни на плесу, нити на дружењу. Једини излазак из куће био јој је одлазак у цркву. Имала је нове удвараче, који су сматрали да је она опет слободна, али их је она редом одбијала.
Зеплови родитељи су на све могуће начине покушавали да га одврате од брака са Маром, али ништа није помогло, јер се младић управо верио са девојком и био јој је у потпуности одан. Чак се и тамошњи свештеник Пал Хубази умешао, али све је било узалуд. Зепл је занемарио жеље својих родитеља, што је јако растужило његову мајку. Отац га је отпустио са посла у млину, а од сина је захтевао да се одсели. Веровао је да ће младић тако заборавити своју љубав. Међутим, Зепл се запослио у млину у Букину, али је недељом долазио чамцем у Илок код своје драге у кућу. Младић је дуго инсистирао на браку, док девојкини родитељи нису након оклевања, коначно пристали.
Приближио се дан венчања. Зеплов отац се није слагао са избором свог сина, али је на крају дао дозволу. Мајка је, пак, инсистирала да ће једино Рези примити у кућу као своју снају. Младожењин отац обећао је да ће се појавити на свадби. Он је био једини присутни гост из Паланке. Мара је пре венчања променила веру и прешла у католичанство. Било је три сата поподне, када се одиграло венчање у манастирској цркви.
У малој свадбеној кући, мајка је била задужена за послужење. Након весеља, брачни пар је кренуо у млин, у којем је младин отац био управник, како би однели нешто од послужења њеном брату, који је радио ноћну смену.
Било је вруће и велика спарина на дан венчања. Сунце је лагано пекло током читавог дана. Младенци су кренули на Дунав у воденицу, док је отац са гостима остао да весело пије пенушаво вино. Тек венчани пар је напустио кућу непосредно пред сумрак. На западном хоризонту појавили су се тешки црни облаци, небом је севало, а из даљине се чула снажна грмљавина, толико да је земља поскакивала. Почело је невреме. Младенци су покушали да брзим корацима стигну до обале, и то до места одакле је требало да превеслају до воденице.
Изненада је из правца шуме стигла огромна олуја, која је у великим таласима подигла воду реке. Стигавши на обалу, Зепл је свом шураку довикнуо из свег гласа, да брзо почне да весла ка обали не би ли му помогао. Таласи су били толики да није било могуће да се довесла до обале. Тада се неки рибар вратио са пецања својим чамцем. Зепл је замолио да узме овај чамац, не би ли дошао до млина. У међувремену је почео и да пада град, а муње су непрестано севале.
Младенци су брзо сели у чамац. Зепл, иако изузетно снажан мушкарац, једва је управљао чамцем и тешком муком је дошао до млина, којег је ветар гурао напред назад. На Дунану је беснело страховито невреме, падао је јак град, који је претио да пробије кров воденице. Млада је рекла Зеплу: „Баш нам је лепа ова свадбена музика“.
Гром је погодио и запалио млин који се налазио поред њиховог. Нико није могао да притекне у помоћ запаљеном млину. Град је тукао из све снаге. И онда се догодило нешто најстрашније. Запаљени млин се откачио са сидра и ударио у млин у ком су се налазили младенци. Постојала је опасност да ће га запалити. Три особе у млину, Зепл, његова млада и њен брат били су очајни. Нису ни помишљали да крену ка обали, јер је запаљени млин при кретању уништио чамац. Њихов млин је тада захватила ватра и сада су морали да мисле о томе како да се спасу, јер се ватра никако није могла угасити. Зепл је донео одлуку да се једино могу спасити ако допливају до обале.
Младин брат је први скочио у воду и требало је да своју своју сестру носи на раменима, док је Зепл требало да крене за њима, како би сво троје заједно допливали до обале. Била је то добра замисао, али је све пошло по злу. Када је Мара клизнула у загрљај брату, обоје су почели да тону, Зепл је журно скочио за њима и као добар пливач одмах заронио, али није могао да нађе њихова тела. Олуја је прогутала брата и сестру. Када се уверио да нема никакве шансе да их спаси, кренуо је пливајући уз велики напор ка обали. Био је потпуно ван себе од шока. У међувремену се на обали појавио и младин отац, који је видео како су таласи прогутали његово двоје деце.
Убрзо се по Илоку пронела вест да су се млада и њен брат удавили. Мајчин бол је био неописив. Пребацивала је мужу што је пристао на то венчање. Али сада је било касно. Када се Дунав смирио, рибари су претражили област још током ноћи, али све је било узалуд. Данима су их безуспешно тражили. Зепл није изгубио жену, већ младу, јер му није још постала жена. Био је неутешан и није могао да заборави овај трагичан догађај. Невестини родитељи нису били љубазни према њему, јер су га сматрали одговорним за несрећу њихове ћерке и он није био добродошао у њиховој кући.
Зепл није свараћао ни до своје куће, али га је отац посећивао у суседној воденици. Тада је покушавао да га наговори да се врати кући код мајке и да се помири са њом. Зепл је одавно желео, али није могао да савлада стид пред Рези и њеним пријатељима. Био га је срам да дође у село.
Једнога дана је један калфа млинар донео Зеплу писмо следеће садржине:
„Пријатељу Јозефе,
Твоја мајка је разговарала са мојом мајком на сахрани и поделила са њом твоју патњу. Могу само да ти кажем да сам и ја патила и да саосећам са тобом из свег срца. Верујем да си ме стварно волео, али те твоја природа којом још не господариш, натерала да учиниш другачије. Шта је било, било је. Не желим ништа да ти пребацујем. Желим да ти опростим за оно што си учинио и знам да би ти било драже да се није све тако збило. Твоја мајка је молила моју мајку за опроштај, како у своје, тако и у твоје име. И сада је време да ја учиним исто и опростим ти. Уколико прихваташ мој опрост, сматрај да смо поново пријатељи.
Леп поздрав од Рези Фернбахер“.
Јозеф Зепл Линбергер није могао да поверује својим очима: да ли је могуће да ће његова некадашьа љубав моћи да му опрости тако грубу грешку? Писмо га је јако обрадовало, није часио часа и одмах јој је написао одговор:
„Добра моја Рези.
Чиста си као сунце, племенито је твоје срце ако може да ми опрости, оно што сам ти учинио. Да ли је могуће да једно тако тешко сломљено срце може да опрости боли које сам ти нанео? Дани бола и патње, које си прошла током претходних месеци, треба да буду заборављени. Нека ти рану, коју сам задао твом срцу, зацели мелем нове љубави. Опрости ми све, драга Рези, ја теби немам шта да опростим, јер не носиш никакву кривицу. Једини кривац овде сам ја. Шта ме је привукло покојној Мари, ни сам не знам, све се то одједном збило око мене. Мара је била лепа, као што си ти. Али ти си чедна и невина, као што је и она била и остала јер је своју невиност понела у таласе Дунава. Свевишњи је одлучио да ми не постане жена. Драга Рези, још једном те молим да ми опростиш. Желим да будем заувек добар, како бих следећи пут када се сретнемо, могао да ти погледам у те дивне, плаве очи. Не осећам се као велики грешник, јер сам само волео и даље од тога није отишло. Заувек ћу бити твој. Поседујем венчани прстен, али нисам постао муж, јер је судбина другачије хтела. Тај ћу прстен бацити у воду, тамо где су моју младу прогутали таласи.
Чезнем за тобом, ти добра душо. До скорог виђења,
Твој Јозеф Линбергер“
„Стара љубав заборава нема.“ Када је Рези примила и прочитала ово писмо, сузе радоснице су се скотрљале низ њене нежне, ружичасте образе. Бризнула је плач од радости. Након неког времена поново су засијале њене лепе, плаве очи, а лице јој је сијало од задовољства. Поново је била она стара. Од тог часа је нестао сав бол из куће њених родитеља. Рези је опет била радосна, и често се током дана могао чути њен чист глас у веселим песмама.
Следеће суботе увече, пред Резином кућом се, по први пут, појавио Јозеф. Био је чист и фино обучен, али је у себи осећао нешто што га стеже. Стајао је неко време, не усуђујући се да отвори стаклена врата, јер није знао да ли је добродошао, да ли ће бити замерки. Размишљао је шта би требало да уради, јер му је недостајало храбрости да ступи у кућу.
Одједном му се приближише две девојке које су се криле иза дрвета. Он их није одмах препознао у мраку, али су оне препознале њега. Обе су на тренутак застале и почеле да се кикоћу због „јадног грешника, који куца на манастирска врата, али не сме да уђе“. Онда су се обе засмејале и приближиле му се. Једна му се обратила умилним гласом: „Несрећниче! Чини ми се да не смеш да уђеш у кућу?“. То је била Рези. Одмах ју је препознао и пружио јој руку са кратким „Добро вече“ и гледао је постиђено у лице. Никада није деловала лепше.
Друга девојка је била Еви, Резина млађа сестра. Еви их је обоје узела за руке и одвела пред родитеље, говорећи: „Доводим Вам једног странца – једног Словака“. Али и даље није могла да издржи, јер су сви попадали од смеха. Чак и Зепл, а Резина мајка је рекла Еви да ућути.
Јозеф се извинио будућим тасту и ташти, који су се обрадовали његовом доласку. Поново је био радо виђен гост у њиховој кући. Све претходно му је опроштено и нико му никада ништа више није пребацио. „Лоши“ Зепл је почео да долази неколико пута сваке недеље и поново су почела дружења између младића и девојке.
Јозефови родитељи су инсистирали на браку јер је мајци била потребна још једна женска рука у кући. Након Нове године, баш на почетку поклада, десила се Резина и Зеплова свадба и обоје су били ван себе од среће. Добра и вредна Рези била је тиха и добро васпитана снајка коју су у породици Линбергер јако волели.
Млади брачни пар је сваке године у јулу, на годишњицу погибије несрећне Маре одлазио чамцем до Илока, на место где се десила трагедија и тамо су бацали венац цвећа. На овај начин се завршило „проклето младеначко путовање до млина на Дунаву“.
Воденичар Линбергер је имао и млин са коњима у месту, где се данас налази столар Франц Бернер. Његова воденица је такође потпуно изгорела, након чега се породица одселила из Паланке.
