Увек размишљам о прошлости. Док није било индустријализације људи су спорије живели.
Иако је било сиромаштво живот је био лакши. По завршетку послова окупљали су се, седели на улици, у кафани. Дружељубиви, расположени, спремни за шалу, за задиркивање.
Прва аграрна реформа је добро дошла беземљашима. Радило се све ручно – пшеница се коси косом, жене руковедају, а деца шире ужа да би се везали снопови, саденули у деветице, а потом носили кући спремни за вршидбу. Чека се на ред вршалица, а у кући се праве планови шта ће се кувати за раднике, па шта ко има. И онда опет шале и задиркивања надевањем надимака. Ја сам успела да се присетим 324 надимка које сам евидентирала да не оду у вечни заборав.
Интересантно је да једно презиме има више надимака на пример: Попин – Миргеш, Шерпа, Дућко, Руцко, Мајор, Пудра, Кусур. Многи од њих нису међу живима, а међу њима је човек који ми се непрестано врзма у глави -Сава Тањир, као да није имао презиме, а јесте. Био је Сава Црњак. Живео је у напуштеној Швапској кући коју су мештани звали Шпитаљ. Не знам зашто се тако звала, али у њој је самовао гладан и одбачен Сава Тањир. Имала сам прилике да се сретнем са њим кад сам ишла код мог деде који је становао у истој улици где је био Шпитаљ. Није ми био пријатан сусрет. Сава је био неугледан, у ритама, незакопчан, неушниран, али није био нападан. Знао је да каже а да то не буде увреда.
Причала ми је пријатељица, понекад је радио код њих на њиви и док му је њена мама спремала храну за тај дан он се њој обратио речима: “Ни, ни, (то му је била узречица) како си се лепо очешљала”. Надимак им је био “Чешља”. У кафани, ако би имао пара да попије пиће, рекао би конобару: “Ни, ни, ви бирташи пишете виљушком”. Или пак, кад се хвали: “Ни, ни, мени је мој деда оставио фабрику тањира”. Постојала је само измишљена прича о тој фабрици, али Сава тањир је постојао. А посебне наклоности према овом човеку изразио је професор Рада Пејин, који га је нацртао на повећем формату хартије и још неке боеме нашег села, али ти цртежи нису доступни јавности.
