Како би посматрали утицај Дунава на инфраструктуру Бачке Паланке, потребно је закорачити дубље у историју. Најстарији визуелни записи тадашње Паланке и Илока су: војна скица из 1697. године са распоредом трупа (вероватно Еугена Савојског) и мапа Илока и Паланке из 1698.
Оба записа веома слично дефинишу просторни распоред Паланке и Илока, као и речног острва које се налази између ова два насеља. Речни ток се рачвао у два дела. Паланка се наслањала уз саму обалу Дунава. Из обе скице је јасно видљиво да је Паланка утврђена, као и да се и узводно и низводно од ње налази мочварна депресија.
Утврђење је постојало већ 1565. године. Од овог утврђења и потиче име Паланка. Сама реч ПАЛАНКА је турски романизам и долази од латинске речи планка (планца), која означава ограду од стубова, коља (такозваних палисада). Управо се та ниска ограда и види на скицама. Вероватно је, осим војно – одбрамбене, њена главна функција била заштита од мањих поплава и удара ветра.
Године 1702. Паланка је укључена у Подунавску војну границу и број становника у њој се нагло повећао, тако да је већ 1720 била знатно насеље (187 домова) и по броју становника налазила се на четвртом месту у Бачкој, иза Сомбора, Суботице и Титела. Место је насељено највећим делом народом досељеним у великој сеоби под патријархом Чарнојевићем, који је сад чинио главнину војних снага окренутих према Турској.
Прве забележене поплаве Дунава које су угрозиле Паланку (1783-1784 год.)
На мапи из 1698. године се види и црква. Забележено је да се стара црква налазила на свега три хвата (око 6м) од Дунава и да је често била изложена поплавама и одроњавањем обале. Претила јој је опасност да се сруши. То је био разлог да се у децембру 1784. године (након поплава 1783. и 1784. године) а на интервенцију владике новосадског Јосифа Јовановића Шакабенде, паланчанима дозволи да подигну нову православну цркву, на нешто узвишенијем терену подаље од Дунава. У то време, због ниског земљишта и честих поплава, пресељен је и један део села, око 200 кућа, са обале Дунава на виши терен око нове цркве и још северније према узвишеној греди („Зечји брег“), а том приликом је извршена и урбанизација места. Нова црква је саграђена 1787. године и дефинитивно уређена 1801. године.
У XИX веку велики водостаји Дунава били су праћени поплавама. Највиши водастаји су били 1838. године (вода је у куће поред обале Дунава досезала до кровова); 1865, 1876. и 1895. године. Највиши водостаји у 20. веку забележени су 1907, 1926, 1930, 1940, 1942, 1944, 1947, 1955, 1962, 1965, 1970. и 1981. године.
Поплава 1876. – Ледена поплава
Високи водостајии и поплаве су биле разлог оснивања „Водне задруге“ у Паланци. Основала је још 1873. године, а потом и „Букинска задруга“ 1888. године, па и „Чибско-бегречка“ 1913. године. Један од основних задатака ових задруга је била заштита становништва и имовине од поплава Дунава. У Паланци је 1874. основано и Добровољно ватрогасно друштво.
Године 1875/6, зима је била веома дуга и оштра, а преко леда на Дунаву прелазило се колима и тако је било све до 22. фебруара, када је кренуо лед. Време је нагло отоплило. Из Беча су стизале вести о великој опасности од поплаве због загушења леда око Братиславе, а ледене бране су загушиле речно корито. Када је нагомиланој успореној води успело да те ледене брегове дигне и крене, кренула је вода великом брзином. Већ 7. марта се јавља пораст од 40 цм за један дан. Лед је кренуо на целом Дунаву и брзо га је нестало, а водостај је растао. Вода је продрла у насеље, а највише у делу Старе Паланке. Штета коју је поплава нанела је била велика. Бележи се да је „Добровољно ватрогасно друштво“ исказало велику храброст у Старој Паланци 1876, за време поплаве али и након ње у сређивању насеља.
Извештајна станица за мерење водостаја Дунава код Бачке Паланке основана је још давне 1888. године. Године 1924. тачније 27. 03. 1924. године је у Бачкој Паланци доктор Борислав Увалић са групом пријатеља основао Друштво Црвеног крста.
Поплава 1926. – Велика кишна поплава
Велика поплава се десила и почетком јула 1926. године. Најкишовитије лето на овим просторима забележено је те 1926. године, када је у периоду јун-август пало укупно 352 литра кише на један квадратни метар. Излили су се Дунав, Сава, Тиса, Вардар, Морава, практично цела Краљевина СХС је била поплављена, били су поплављени и Љубљана и Загреб и Београд.
Овако је Политика пренела део саопштења министара саобраћаја Васе Јовановића:
„Према извештајима који нам стижу последњих дана, а нарочито према вестима које су данас јављене, стање у угроженим крајевима у Бачкој и Барањи тако је тешко да се најхитније мора прибећи мерама спасавања тамошњег живља. Ситуација је, према добивеним обавештењима, таква да је катастрофа на прагу. Као што вам је познато, први је био Краљ који је обишао поплављене крајеве.“
А ово су фотографије из албума породице Прел које приказују Бачку Паланку у 1926. након смиривања поплаве:
Занимљиво је да након ове велике поплаве на подручју општине Бач настало језеро „Провала“. То је најдубље језеро у Војводини.
Поплава 1965. године
Највећа поплава у Србији у XX веку била је у мају и јуну 1965. г., изазвана интензивним кишама уз отапање великих количина снега у сливовима притока Дунава на територији Словачке, Мораве, Ваха и Ипела, и обилним падавинама на нашој територији. Захватила је све велике токове Србије. Ванредно стање на Дунаву, Сави и Тиси трајало је преко два месеца. На многим хидрометријским станицама забележени су до тада највиши водостаји. На више места су пробијени насипи дуж Дунава, Тисе Бегеја и Тамиша. Под водом је било преко 250 000 хектара. Око 50 % свих штета од поплава у Србији регистровано је у Војводини. 1965. године забележен је највиши водостај Дунава у Новом Саду. Износио је 776 цм. Те године је већи део Војводине био поплављен јер ефикасан систем бедема још увек није постојао.
Управо поплаве 1965. године су указале на потребу успостављања ефикасног система одбране од поплава. Колико су сви имали у интересу да се одбрана од поплава побољша, показује чињеница да су у 1965. години 40 од укупно 44 општине у Покрајини имале штете од поплаве, а да су радне организације друштвеног сектора претрпеле 70% целокупне штете. Схвативши озбиљност проблема одбране од поплава, Скупштина Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине усвојила је 1967. године, Програм реконструкције система за одбрану од поплава у укупној суми од 1.070 милиона динара за ојачање свих речних насипа. У оквиру радова на санацији дунавске одбрамбене линије после поплаве 1965. године, у десетогодишњем периоду 1965-1974, довршено је осигурање одбрамбене линије на деоници уз Дунав (укупно 135,5 км):
- Државна граница-Бездан: 7,8 км
- Апатин: 8,1 км
- Богојево-Плавна: 43,8 км
- Младеново-Бачка Паланка: 16,7 км
- Челарево-Бегеч: 9,8 км
- Бегеч-Нови Сад: 13 км
- Нови Сад-Ковиљ: 17 км
- Гардиновци-Тител: 1,4 км
