Реч Тиквара има неколико значења или тумачења. Нама најближи је топонимско значење за језеро, мртви рукавац Дунава. Давнијих дана, Тикваром су се називале барке за чување великих количина рибе у Дунаву (Мила Росић, „Рибарске справе и алати у Војводини“ 1982., стр. 98 – 101). Треће значење речи тиквара је врста пите, која се у неким крајевима прави од тикава, док се у другим прави од крупнијих јабука.
Тиквара је назив за дунавски рукавац, језеро у Бачкој Паланци. С обзиром на усамљеност и јединственост овог топонима, претпоставља се да је ово језеро назив добило по тикварама, рибарским пловилима професионалних рибара који су некада ту пристајали.
Тикваре су прављене мање и веће. Тикваре мање величине, дужине 2-3 метра, рибари су вукли за своје чамце како би у њима чувалу тек уловљену рибу и одржавали је што дуже свежом. После успешног риболова, пристајали су уз обалу данашње Тикваре, и из ових мањих тиквара рибу претоварали и разврставали у велику тиквару. Овако разврстана по врсти и тежини, риба би се продавала Паланчанима и угоститељима, или би се Дунавом одвозила на неку удаљенију рибљу пијацу.
Тиквара је пловило од дебелих дасака, чије је корито затворено и са горње стране. Пловило је скоро сасвим потопљено, јер су зидови бочних страна као и само дно имали много просврдланих рупа кроз које је слободно струјала вода како би риба остајала што дуже свежа. На горњој страни затвореног корита је остављен отвор из кога се риба убацивала или вадила.
Тикваре су се задржале све до средине прошлог века. Пловила тикваре, вероватно су добилe назив по поврћу тиквама судовњачама (негде се зову врге), које су дуго коришћене као прибор за пецање, али и за учење пливања. Тиква је била синоним за све што плута. Постоји изрека „Ја тикву у воду, а тиква из воде“. Један од најстаријих начина риболова на Дунаву, још од турских времена је удичарско рибарење помоћу самоловних удичарских алата. Пампурски струк има веома оштре удица без мамаца, а тикве су означавалe места где је остављен.
У лову на сома тиква је служила за замарање. Кад ухвати мамац, сом понире ка дну да легне јер је тамо сигуран. Тиква пуна ваздуха тежи да изрони. Кад се умори од борбе, сом исплива на површину и окрене се трбухом на горе. Овим риболовним алатом најчешће се лови на језерима и каналима, али и на лиманима (тишацима).
Да би научили пливати, непливачи су некада користили тикве. Деца су имала каишеве око рамена и леђа, а на њима привезане две тикве. Било је важно завезати тикву кудељним канапом на одговарајући начин, јер је вез добијао своју додатну чврстину, а због укрућивања кудељног канапа у додиру са водом то је спречавало одвезивање. Мањи вргови су се качили за обе надлактице (понекад и по неколико по руци). Једна већа тиква канапом се везивала око струка, у висини стомака, да би, налазећи се на леђима, спречила непливача да потоне. Дужи канап (узица), којим су две тикве биле повезане, стављао се на врат, па се затим провлачио испод пазуха. Тикве на крајевима канапа, испод пазуха непливача, обезбеђивале су одржавање на води. Храбрији непливачи су могли користити тикву без завезивања, једноставно је држећи у води рукама испред себе (или између ногу).
Тиква судовњача (врг) је коришћена за ношење воде још од давних дана. У баштама су се садиле тикве свих врста, величина и облика. У јесен када тикве сазрију, оберу се, досуше, преберу, и изаберу свака за своју сврху те припремају за употребу. Прво им се направи отвор на врху (ужем делу), а потом се поваде семенке, очисти и осуше.
Различитог облика и запремина, свака тиква имала је своју намену. Неке су коришћене као кутлаче за вађење вина или ракије из бурета. Друге као украс. Треће као замена за крчаг, нарочито када се ишло радити у пољу, јер су биле много лакше од земљаног крчага.
Колумбо је из Мексика на Стари континент донео прву тикву, бундеву. Убрзо је стигла и до нас, и сасвим се одомаћила. Знана је и под називима: буча, дулек, дублек, халуша, мисирача, лудаја, лудара, триганица, дебелица, дебељача. Ушла је и у народне пословице изреке: пукла тиква, дувају у исту тикву, тиква без корена, ко с ђаволом тикве сади…Тикве су оставиле трага и у књижевности, захваљујући Стеријиној драми „Покондирена тиква“ и роману Драгослава Михајловића „Кад су цветале тикве“.
Зоран Гавриловић
