Српска православна црква, школе и ђаци 27. јануара славе Светог Саву, просветитеља и првог српског архиепископа. Протођакон Младен Ковачевић рекао је за РТС да, осим тога, што је Свети Сава запамћен као учитељ, просветитељ, државник, дипломата, први архиепископ наше цркве, он је пре свега Христов подвижник, неко ко је својим ликом и делом показао и доказао тај јеванђелски идеал.
У историји и духовној традицији српског народа готово да нема личности која је толико присутна као што је то Свети Сава. Која је тачно симболика обележавања Савиндана?
Светог Саву прослављамо као светитеља цркве, пре свега. Дакле, литургијски, поштујући његову успомену, јер црква констатује чињеницу да је неки светитељ прослављен, али Господ је тај који прославља.
С друге стране, ми смо имали тај благослов Божји да су наша традиција, наша духовност, утемељене на обрасцу једног таквог светитеља и стога је та прослава светосавског празника много шира и богатија, свечанија него што то бива у неке друге дане.
Када кажемо светосавље, шта тачно мислимо у духовном смислу? Шта то значи?
Када кажемо светосавље, отац Јустин Поповић је говорио да је то православље српског доживљаја и стила. То би значило да су наша култура прожета, сва наша традиција, духовно, културно и национално наслеђе прожети том мишљу Светог Саве. У духовном смислу, а то је оно што је темељ, оно што је најважније, то је пре свега подвижничко дело Светог Саве.
Јер ми веома често заборавимо да поред тога што је Свети Сава запамћен као учитељ, као просветитељ, као државник, дипломата, као први архиепископ наше цркве. Он је пре свега Христов подвижник, подвижник јеванђеља, неко ко је својим ликом и делом показао и доказао тај јеванђеоски идеал. Отишавши на Свету Гору, живећи по најстрожим правилима монашког живота.
Која су то утемељења која су забележена у предањима и у књигама када је реч о самом светосављу?
Народно предање изузетно је богато. Постоје многе песме, приче, па и касније ауторске песме новијег датума које говоре о Светом Сави. Међутим, најважније у његовом наслеђу је оно што је само он оставио. Дакле, пре свега ту мислимо на Жичку беседу која је забележена код његових хагиографа, код његових биографа у житијима.
Затим, правила монашког живота које је Свети Сава писао за манастир Хиландар, манастир Студеницу, устав о читању псалтира, његова лична преписка – то је оно што нам заиста сведочи о његовој личности. А личност је увек носилац тог благодатног искуства и то је тај темељ.
Национална историја, национална култура се надграђује, али темељ је увек човек који у себи носи Христа, који живи Христом као што је живео апостол Павле, као што су живели сви светитељи, па и наш Свети Сава.
Колико дело, колико мисли и све оно што је урадио сам Свети Сава може и данас да надахне свакога од нас?
Оно што би вероватно била најважнија, можда једина порука светосавља данас јесте да се држимо јеванђеља Христовог. У последњим речима које је можда Свети Сава написао игуману Спиридону и игуману студеничком, он му не говори неке крупне пароле. Ми живимо у времену парола, у времену фраза.
Он му каже – моли се чедо, моли се и за мене као што сам се ја молио за тебе. Шаље му крст и појас. Крст као симбол нашег крста, који свако треба да понесе и појас као симбол унутрашњих подвига.
То нека нам буде пример верности јеванђељу Христову. Ако све то схватимо и доживимо као верност јеванђељу, а јеванђеље је врло једноставно и све су велике ствари, оно се сведе на две заповести.
Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом, умом, снагом својом и љуби ближњег свога као самога себе. То је и била и остала и данас је и биће порука еванђеља Христовог али порука светосавља.
