У центру Ваљева, на ћошку једне од главних улица налази се кафе-ресторан који по много чему изгледа сасвим уобичајено за Ваљевце. Ипак, овај кафић преко ноћи је постао популаран када су представници амбасаде Пољске почетком марта објавили на званичном Фејсбук профилу ове институције да је власник одбио да им наплати рачун. Како је рекао, дуг је одавно платио њихов сународник пре 100 година.
Питали смо власника локала Ђорђа Момића како је настала ова необична пракса и због чега је одлучио да части читаву једну нацију. Испоставило се да особље амбасаде, али и сви Пољаци дугују овакав уступак пољском доктору Лудвику Хиршфелду.
„Чуо сам да је амбасада писала о мом гесту, али ја немам друштвене мреже. Мој поступак није ништа ново, то правило важи дуго. Све је почело око 2020. године када је у мој локал ушао Павел Височански, пољски редитељ који је дошао да сними филм о доброчинству лекара из те државе према нашем народу“, почиње Момић причу за НИН.
Разнежен тиме што је неко из друге земље дошао у његов родни град да сними филм о нашој историји упитао је режисера ко је главни јунак филма.
„Тада сам први пут чуо за доктора Лудвика Хиршфелда и његов допринос српском народу. Баш ме дирнула цела прича и тог момента сам одлучио да му се некако одужум. За мене, тај његов гест да жели да помогне некоме нашем био је довољан да пожелим да дам свој допринос, јер ми историју често заборављаво“, каже угоститељ који се овим послом бави више од 40 година.
Инсистира да иако му популарност не смета није покренуо ову необичну традицију ради рекламе.
„Мени не треба реклама, већ 42 године радим овај посао и мени је најнормалније било да ако нешто не треба да наплатим ја то и не наплатим. Човек треба да има неку мисију. Имам 69 година, верујем да сви треба да будемо мостови између људи и да будемо хумани. Ако је пољски доктор могао да дође да помаже Србима у јеку епидемије, онда желим да се то зна. За мене, то је било изузетно важно и волим да помогнем како могу. Није ми важна реклама, важно ми је да будем човек“, истиче Момић.
Ко је био Лудвик Хиршфелд
Лудвик Хиршфелд је био пољски лекар који је са супругом Ханом током Првог светског рата дошао у Ваљево како би помогао у лечењу војника и цивилног становништва.
Радећи као доцент на Циришком универзитету, Хиршфелд сазнаје за страховит развој епидемије тифуса у Србији, и почетком 1915. се пријављује као лекар-добровољац у српској војсци да помогне. Према сопственој жељи, отишао је у центар епидемије – Ваљево у којем је у том тренутку радила Ваљевска болница преплављена српским војницима.
Историја једног живота
Пољски лекар је у Ваљеву радио на сузбијању епидемије, а такође је предавао и на курсевима о пегавом тифусу и другим болестима.
Недуго након његовог доласка, у Србију је дошла и његова супруга Хана Хиршфелд, такође докторка.
„Није тамо било раскоши швајцарске клинике, али је у нама треперила нека снажна нота братства. Ни за тренутак нисмо зажалили добровољно напуштене швајцарске палате“, рекао је Хиршфелд о боравку у Србији током Првог светског рата у својој аутобиографији „Историја једног живота“.
Брачни пар Хиршфелд по сопственој жељи је боравио у Ваљеву, некадашњем седишту епидемије тифуса. Чинили су све што је било у њиховој моћи да сузбију ову болест.
Овај пар лекара из Пољске пратио је српску војску током Првог светског рата, а током боравка у Солуну Лудвик Хиршфелд произвео је и вакцину којом је успео да спаси на хиљаде војника.
Иначе, прву вакцину је, као пример војницима, примио војвода Живојин Мишић. Хиршфелд је био номинован за Нобелову награду због открића о принципу одбацивања плода код мајке различите крвне групе.
Како је Иво Андрић помогао породици Хиршфелд
Захваљујући Хиршфелдовом раду, српска војска је била једна од првих која је примењивала трансфузију крви у ширим размерама, што је тада била иновативна метода.
Хиршфелдови су 1919. године отишли у Пољску, где је Лудвик наредне године постао директор Института за истраживања серума и вакцина у Варшави. Нешто касније, постао је и директор Одељења за бактериологију и експерименталну медицину у Националном институту за хигијену.
Када је 1939. Немачка освојила Пољску, Хиршфелд је морао да напусти свој посао, с обзиром на то да је био Јеврејин који се преобратио у католичанство.
Две године касније, Хана, Лудвик и њихова ћерка Марија одлазе у јеврејски гето. Када се у Београду сазнало за страдање „српских војних лекара“ и њихове ћерке, власти су доделиле др Хиршфелду почасно држављанство Краљевине Југославије, па је Иво Андрић, као југословенски посланик у Берлину од Немачке захтевао њихово пуштање.
Свега један дан пре него што је породица Хиршфелд 1943. године требало да оде у концентрациони логор, успела је да напусти гето. Хиршфелд је успео да набави лажна документа, с којима прелази у немачки део Варшаве. Недуго након бежања из гета, Лудвикова ћерка Марија умире од туберкулозе. Хиршфелдови су морали да је сахране под лажним именом. Лудвик умире 1954. године у Вроцлаву од последице срчаног удара.
