Život je jedna velika borba

Obućaru je potrebno da zna zanat

0
530

Najstariji obućar u Pivnicama je Janko Kovač koji nas je dočeo sa svojom suprugom Julkom. Janko je rođen u Šidu 1933. godine.


Tokom pohađanja osnovne škole u posetu su im došli tetka i teča iz Beograda – kako je teča bio obućar došli su na ideju da i Janko nauči taj zanat. Tako je 1947. godine otišao u Beograd i nakon dve godine učenja pitao je teču majstora da li može da izađe na ispit. On mu je odobrio i Janko je položio i dobio zvanje kalfe. Ako bi nastavio dalje i završio tri godine mogao je da postane majstor. Nastavio je još godinu dana da radi u Beogradu.

Pedesetih godina je došao u Pivnice, gde je bila obućarska zadruga i ovde se zaposlio kao obućarski radnik. Sa Julkom, rođenom Šimon, stupio je u brak 1953. godine. Iste godine je dobio poziv za vojsku koju je služio u Mostaru dve godine. Nakon toga preselili su se u Šid gde je Janko radio 4 godine u privatnoj radnji, a posle toga je rešio da pređe u Borovo. Otišao je, prijavio se na biro i brzo su ga zaposlili, jer su tražili stručna lica. U Borovu je radio od 1960. do 1989. godine. Sve do 1971. godine motorom odlazio u Šid da viđa svoju porodicu, gde se nakon nekog perioda preselio tamo.

Резултат слика за obućar

Posao u fabrici obuće Borovo

Borovo je najviše proizvodilo obuću, gumenu proizvodnju, tehničku robu, bio je pogon za brizganu obuću, a proizvodili su i auto gume. Borovo je imalo razne porudžbine za firme. Janko je kao početnik ručno krojio, kasnije je štancao na mašini. Prebacili su ga 1971.godine u modelarnu, gde je isključivo radio ručno krojenje. Tamo su bili modelari, korektori i kreatori koji su od madelara dobili model te su ga razrađivali za proizvodnju, a Janko je bio tamo krojač i krojio je od nultog modela. Radno vreme je trajalo osam sati, pretežno u dve smene. Janko je bio veoma zadovoljan radom u Borovu i uopšte mu nije bilo teško. Da bi ostvario još veći prihod radio je i kući za neke privatnike. Obućaru je potrebno prvo da zna da radi zanat, onda zdrave ruke, nož, čekić, klješta, kalup… U Borovu su radili za veoma velike trgovačke kuće, roba se izvozila u Rusiju, Englesku, Italiju. Ovde je bilo oko 2200 zaposlenih radnika, i vladao je red i disciplina.
U Vukovaru je, zajedno sa svojom suprugom, Janko sagradio kuću vlastitim rukama.

Kada se zaratilo 90-tih godina vratili su se u Pivnice. Kada je otišao u penziju imao je 38 godina punog radnod staža. Po povratku Janko nije dobijao penziju jer su bili tretirani kao izbeglice. Kuću su im pokrali u Vukovaru, a Hrvatsko državljanstvo su dobili 1996. godine, te sada imaju dvojno. U Pivnicama je radio Janko popravke obuće da bi ostvario prihode. Sada je došlo vreme da nema ni jedan par za popravku. Imaju unuka koji ih posećuje i to im predstavlja ogromnu radost.


Janko poručuje čitaocima da je naš život jedna velika borba, svako vodi svoju bitku i uvek mora ići dalje. Dok se živi mora se održavati život, a da bismo se održali moramo raditi.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here