Sećanje na ljubav (13:46)

0
442

13:46. Dan već izmiče poznatim tonom. Sve je ustaljeno i prevaziđeno. Čujem zvuk automobila i znam ko je došao. Slika nije potrebna. Ugledam lik, znam šta će reći. Umorna sam od poznatih zvukova i nepoznatih ljudi. Umorna sam od nemanja volje, nasilnih osmeha i očekivanja.

Na play listi kreće pesma, Aerosmith – Crazy, automatski flešbek na detinjstvo. Moja osmogodišnja drugarica i ja i neuspeli pokušaji spuštanja niz stativu gola u stilu Liv Tajler. Shvatam da mi nedostaje znak emotion da izrazi trenutnu sreću. Kako sam sebi ovo uopšte i dozvolila. Ne umem da pretopim emociju u reč nego imam neku suludu potrebu da crtam po papiru. Možda smo na dobrom putu da prevarimo evoluciju i vratimo se ćutanju, neartikulisanom govoru, crtajući nespretno šta želimo da iskažemo. Možda je to i smisao dalje evolucije.

Stiže poruka. I posle dve godine, na isti zvuk zatreperi još po neki atom u vrtlogu nade, da je on. I opet moram sebi reći ne budi luda, ne budi luda, neće to uraditi nikad više. Otvaram poruku. Ne znam kako mi i dalje pored toliko opomena i poslatih poruka da mi ističe rok za plaćanje rate, prođe misao da me se setio. Kolika je to samo vera u ljubav ili prevelika želja da pripadamo nekome i da neko ne može da živi bez nas. Opsesija – olako zatrpani dodiri suvom zemljom, na gomili. Otimaju se i mirišu kroz poruke besnih poslovnih partnera ili pozdrave njegovih najdaljih poznanika. Nije ni bitno. Divim se i dalje volji da ga pronađem u svemu. Stvarno se divim samoj sebi na upornosti da ga ne zaboravim. Sa njim sam definisala ludilo kao stanje, u početku akutno i intezivno a potom hronično i usađeno,
skoro nesvesno kao disanje. Imam osećaj da mi je izmenio dnk.Suludo.

Prečesto žalim za izgubljenim momentima. Kad kažem momenti upravo i mislim na kratke, sitne forme zadovoljstva i sreće. Ne kajem se što nisam otišla na studije u Italiju, postavila karijeru kao prvobitan cilj i slične nepojedene velike zalogaje. Pomislim na njih onako sa lakoćom.

Kajem se, poneked izjedam načeta tugom i potrebom za nežnošću, za kratkim trenucima koje sam propustila jer nisam imala hrabrosti ili sam mislila da to tako ne treba jer su tako rekli. Kajem se jer te nisam uhvatila za ruku onog momenta kada si preko puta mene podigao čašu i nazdravio mi stihovima koji su oslikali našu budućnost bez najave i bez naglašaja. Kajem se što sam prepoznala želju u tebi i meni i nisam otplesala nas prvi i poslednji ples u tvom zagrljaju, u tvojim rukama. Kajem se što nisam dozvolila sebi da utišam buku okruženja koje bi nas kamenovalo i bičevalo samo da znaju šta se u nama rađalo. Kajem se jer nisam dozvolila sebi da me gledaš kao svoju na 3 minute i 24 sekunde. Kako bi to bila blistava večnost za mene, triologija oivičena i upotpunjena svim vremenima, prošlim, sadašnjim i budućim.

Tvoji dodiru u vazduhu, moja ljubav u uzdahu. Kajem se i shvatam, to nije sitna forma, to nije mala stvar. To je sve za ljubav kakvu smo mogli da živimo. Ni jedne studije u Italiji, pozicija visokog funkcionera ne znam sama ni čega, ne bi ispunila dušu kao taj momenat koji sam sebi dozvolila da propustim.

Otplesala sam ga u mislima nebrojeno puta, uživala u tvom naručju, na tvojim dlanovima sigurna i lagana kao dah. Pokazao si mi da umeš tako da me držiš.

Pokazao si mi da sećanje na ljubav rađa nju samu, gomila je u prstima, dlanovima, rukama i ramenima duž celog tela. I onda si spreman. Da nastaviš da voliš, da umeš da voliš, samo da voliš.

Nije li to čarobno?!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here