Večiti Hamlet

Lepo je naučiti prihvatiti različitosti, saslušati i razgovarati sa nekim ko ne misli isto kao i vi. Imate mogućnost da sagledate neke druge strane koje možda vi ne vidite.

0
289

Svako od nas, u bilo kom momentu ili periodu svog život upada u dileme. Te dileme su različitog tipa, značaja i veličine. Nekada su obične, banalne, a nekada ozbiljnije. One koje nas teraju da se dobro zapitamo šta da radimo. Sama sam često u raznim dilemama. Preisputujem sebe, razmišljam, odlučujem. Nije uvek lako doneti neku odluku.


Svako od nas je različit i drugačiji, što je potpuno normalno. Te različitosti dovode do drugačijih stavova, razmišljanja, pogleda na svet. I to je normalno. Lepo je naučiti prihvatiti različitosti, saslušati i razgovarati sa nekim ko ne misli isto kao i vi. Imate mogućnost da sagledate neke druge strane koje možda vi ne vidite. Možete i da naučite nešto. Uvek je dobro i lepo nešto naučiti. Bar bi trebalo da bude svima.
Uprkos svemu, postoje neke različitosti, danas, u ovom svetu i društvu, koje me jako zbunjuju i dovode mene u velike dileme. Reč je o odnosu između ljudi, prema prijateljima, drugarima i poznanicima. Posmatrajući druge ljude, njihove postupke i razmišljanja na ovu temu, često ostanem zatečena i iznenađena. Neprijatno.

Jovana Vukadinović je apsolvent srpske književnosti i jezika. Njen blog „O svemu pomalo“ je nastao iz velike ljubavi prema knjigama.

Živeći život upoznajemo razne ljude, kroz razne životne periode i u različita životna doba. Vremenom se ti ljudi kategorišu i dobijaju određeno mesto u vašem životu.
Uvek se trudim da prema svakom čoveku koji se nalazi u mom životu budem korektna. Da ispoštujem svakoga, pomognem koliko mogu i kad mogu, i da ne povredim nikoga. Jednostavno rečeno, da budem čovek. Bilo šta da radim, radim iskreno, bez želje da mi se neko zahvaljuje, ili da smatra da „usluga“ mora biti vraćena. Radim stvari bez skrivenih namera, i samo zbog osobe, bez kalkulacija, prevejanosti. Iskreno i ljudski.
U mom životu postoje ljudi koji se isto ponašaju prema meni, i ja sam zbog toga neizmerno srećna i zahvalna.

Međutm, postoji i druga strana medalje.
Postoje ljudi koji vam vremenom pokažu da ne cene ništa od onoga što ste uradili za njih, a ni odnos koji ste izgradili. Oni koji se druže sa vama zato što „spremaju teren“ kako bi od vas izvukli neku ličnu korist. Ljudi kojima ste trenutno super i sjajni, a zapravo vas koriste samo za rešavanje svojih trenutnih problema. Nema nikoga drugog, osim vas, i iskoristi dok ste tu. Kada reši svoje probleme, onda ode kao da vas nije poznavao. Ljudi koji se smišljeno druže sa vama, grade neki odnos, zarad svoje lične koristi. Kako bi kasnije imali od koga da traže bilo šta. Korist, korist i samo korist!
Gledajući ovakve ljude i njihove postupke, pa i prema meni, jako često sam se pitala šta raditi. Kako postupati? Kako se odnositi prema ljudima? Kako sprečiti da me neko povredi? Kako danas biti samo čovek, a da ne izvučeš deblji kraj?
Užasava me sama pomisao da treba da budem zatvorena i proračunata. Da ne želim da upoznajem nove ljude, a kada ih upoznajem, da budem obazriva, rezervisana i da se ne prepuštam. Ne želim da stalno razmišljam šta je u glavi nekome sa druge strane, i zbog čega radi to što radi! Ne želim da prestanem da budem dobra prema ljudima, iz straha da će neko samo to iskoristiti kada mu bude trebalo. Neću da postanem kao ta druga strana, koja me užasava i tera da se preispitujem. Ne želim da se tako ophodim prema ljudima. Da ne vidim osobe, njihove kvalitete, vrline, već samo ono što ja mogu da dobijem od njih u datom trenutku.

A šta onda raditi? Kako se ponašati? Biti dobar, iskren, raditi stvari zbog ljudi isključivo, ne zbog koristi? Ili oprezno, razmišljajući, taktički?

Nije poželjno niti društveno prihvatljivo danas biti čovek. Zvuči i jeste strašno, ali je istinito.
U poslednje vreme mnogo razmišljam o ovome. Jedna od dilema koja mene okupira. Nisam sigurna da sam uspela da je rešim u potpunosti.
Znam da stvari ne treba generalizovati nikada. Postoje ljudi koji su uvek, i pre svega ljudi! Koji misle i ponašaju se slično kao ja. Imam ih u svojoj najbližoj okolini i zbog njih su ovi ostali manje bitni. Oni su mi pokazali da prave ljudske vrednosti i dalje postoje i da ih neko još ceni. Svojim postojanjem u mom životu, pomogli su mi da svoju dilemu dovedem do minimuma.
Uprkos svemu, i dalje ću se ponašati onako kako mislim da svi treba da se ponašamo, prema svima. I dalje ću se radovati upoznavanju novih ljudi i biću otvorena po tom pitanju. Neću da razmišljam o svojim postupcima, nego ću da ih činim, kada mislim da treba. O tome da li druga strana gleda korist ili ne, ne želim da mislim. Pogrešiću opet nekada, sigurno. Koristoljubivih će biti. Ali mislim da to nije razloga da ja menjam sebe, svoja shvatanja i stavove. Da postajem loš čovek. Sviđa mi se ovako. Ljudski. Ne želim i ne mogu drugačije, igrački.
Hamlete, mislim da sam uspela da rešim svoju dilemu!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here