Србија се нашла међу земљама са средњим ризиком од ширења дивљег полиовируса након евентуалног уношења, а који доводи до развитка болести дечије парализе, наведено је у последњем извештају о обухвату вакцинације Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“.
С друге стране, земље региона попут БиХ, Црне Горе и Румуније сврстане су у земље са високим ризиком од ширења, што додатно повећава могућност уношења вируса у суседне земље, међу којима је и Србија.
Судећи према подацима, главни разлог рањивости можемо пронаћи у недовољно квалитетно спроведеном надзору. Поводом Недеље имунизације, Батут је саопштио да је 2023. године обележено 25 година од последњег регистрованог аутохтоног случаја дечије парализе изазваног дивљим полиовирусом у Европском региону СЗО (под чиме се подразумева Турска 1998. године).
У извештају се напомиње да су све државе у региону стекле статус земаља без дечије парализе у јуну 2002. године. Ипак оно што је примећено као велики проблем у региону јесте што је квалитет надзора над дечијом парализом показао известан тренд опадања управо у том периоду након што је добијен поменути статус. Тренд опадања приметан је и у обухвату имунизације против полиомијелитиса.
Проблем имунизације
У Србији је у 2022. години регистрован обухват вакцинацијом против дечије парализе од 91,9 одсто, што је испод циљне вредности која би требала да износи 95 одсто. Најнижи обухват од 85,8 одсто регистрован је у Београду.
Анализа обухвата вакцинацијом комбинованом петовалентном вакцином по окрузима показује да је у 2022. години у 12 округа достигнут циљни обухват од 95 одсто вакцинисане деце у односу на планирани број. У општинама Мионица са 56 одсто и Сурдулица са 70,4 одсто регистровани су најнижи обухвати када говоримо о централној Србији, док су у Војводини то Оџаци са 79,1 одсто, и Тител са 72,1 одсто.
Иако је обухват по свим нивоима у прошлој години виши у односу на 2021. годину, и као такав је међу најнижима у последњих десет година.
Батут напомиње да је узевши у обзир да је обухват вакцинацијом против полиомијелитиса деце из ромске популације веома низак (према проценама не виши од 20 до 30 одсто), као и да је на пад обухвата на регионалном, али и глобалном нивоу утицала је и пандемија КОВИД-19, као и присуство миграната и азиланата који долазе из ендемских земаља и земаља у којима се региструје циркулација полиовируса изазваног вакцином, тренутни статус „земље без полиомијелитиса” у догледном периоду може бити угрожен.
Неопходна хитна интервенција
У извештају се напомиње да је према Плану активности неопходна хитна интервенција окружних координатора за имунизацију како би се вакцинисала деца која до тада нису или пак нису примила све неопходне дозе. Циљ је да се у свим општинама и окрузима, достигне обухват од 95 одсто.
Уз то је неопходно ширење свести о значају правовремене вакцинације како би се одржао и колективни имунитет и статус о ком је претходно било речи.
Шта је дечија парализа
Дечија парализа, односно полиомиелитис, представља веома заразну болест која се преноси директним контактом, углавном фекално-оралним путем. Најчешће су погођена деца у периоду од треће до осме године живота. Одрасли доста ређе обољевају, иако болест оставља теже последице.
Блажи симптоми болести укључују температуру, слабост, главобољу, мучнину и повраћање, док се у тежим случајевима могу јавити јаки болови у мишићима, укоченост врата и леђа као и појаву акутне млитаве одузетости, која је карактеристична по асиметрији и која оставља доживотну инвалидност.
Мада вирус полиомијелитиса, који изазива дечју парализу, у више од 90 одсто случајева изазива благе или практично никакве сиптоме, уколико продре у нервни систем може довести до уништавања моторних неурона, мишићне слабости и парализе (одузетости).
Званична статистика показује да код половине оних који доживе парализу кроз месец дана (најкасније 6 до 8 месеци) долази до враћања свих функција у стање какво је било пре настанка болести, код четвртине до делимичног опоравка, док чак око 25 одсто особа ово обољење оставља трајно смањене моторичких функција, што може бити праћено и оштећењима вида и слуха, као и тешкоћама у говору, дисању и гутању, пише Савез за церебралну и дечију парализу Србије.
Последњи пут у Србији дечија парализа је регистрована у Србији 1996. године.
