Đorđe Lazić Ćapša, autor bačkopalanačkog spomenika kralja Petra Prvog

1
778
Đorđe Lazić Ćapša, foto: Dnevnik (B. Lučić)

U paletu ličnosti koje je u dosadašnjoj umetničkoj karijeri izvajao, među kojima su Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Dositej Obradović, Karađorđe, Duško Trifunović, Pero Zubac, patrijarh Georgije Branković, matropolit Stefan Stratimirović, grof Sava Vladislavić… karlovački vajar Đorđe Lazić Ćapša nedavno je uvrstio i kralja Petra Prvog Karađorđevića.


Ova bezmalo tri metra visoka skulptura našla je svoje mesto u Bačkoj Palanci, čija lokalna samouprava je devedesetak godina nakon prve inicijative uspela da omiljenom, narodnom kralju podigne spomenik, koji je svečano otkriven 29. decembra. Umetnikova je želja bila da kralja predstavi u stojećem stavu, što nije uobičajena predstava vladara. U odluci za takav prikaz kralja pomogla mu je i knjiga o spomenicima iz koje se jasno vidi da stojeća figura nije bila zastupljena u predstavi kraljevskog visočanstva.

Ceo posao, od modelovanja preko livenja u livnici „Stanišić“ na Čeneju do postavke, kratko je trajao, oko dva meseca, ali nije izostala priprema, koja kod Ćapše podrazumeva temeljno istraživanje kako ličnosti, tako i detalja koji su za nju bitni.

„Pošto se bavim raznim pristupima u likovnoj umetnosti, između ostalog i klasičnom skulpturom, kojoj se uvek posle raznih eksperimenata vraćam, i sa velikim zadovoljstvom je ponovo i iznova radim, kada je reč o nekom prepoznatljivom liku, imam ličan odnos prema svemu tome“, objašnjava Lazić.

„Po mom mišljenju, spomenička skulptura jeste vrsta primenjene skulpture i pored toga što kazuje kako ličnost izgleda ima edukativnu dimenziju koju ne smemo prenebreći. Tu vajar ne bi trebalo da sebe kao autora i svoj rukopis stavlja u prvi plan, nego treba da svoje promišljanje, talenat, rad, stavi u službu ličnosti koju vaja. Moje skulpture izgledaju životno, sa karakterom, možda i retrogradnim pristupom, ali je to vrlo namerno. Trudim se da ovaplotim energiju tog pojedinca, koja je u suštini odgovorna i za njegovo delo, zbog kojeg je i zaslužio da mu se uradi spomenik. To je po mom mišljenju krucijalno kad se radi o spomeničkoj skulpturi. Bavim se i apastraktnom skulturom, ali ona nema istu težinu i značaj kao spomenička. Ona može da oplemenjuje prostor u kom kao takva egzistira.“

Ćapša kaže da se prilikom stvaranja skulpture kralja Petra vodio namerom da ga predstavi kao pripadnika vladarskog soja. Mada je bilo predloga da ga izvaja u šinjelu i sa šajkačom, u kom slučaju bi njegovo kraljevsko dostojanstvo bilo minimizirano i u drugom planu, ostao je dosledan svom naumu i prikazao ga u svečanoj uniformi sa pripadajućim detaljima njegovog položaja, a to znači sa srpskim ordenjem, kapom na čijem vrhu je perjanica, sabljom…

Foto: Dnevnik (B. Lučić)

Nesvakidašnje vajarsko delo – zemljana skulptura

Ono po čemu je Đorđe Lazić u umetničkom svetu poseban i prepoznatljiv, jeste takozvana zemljana skultura, nesvakidašnje vajarsko delo, koje je do sada priredio dva puta u Sremskim Karlovcima, a tokom ove godine trebalo bi da uradi i treću izložbu u atrijumu Muzeja grada Novog Sada na Tvrđavi. S jedne je u produkciji RTV-a nastao i dokumentarac koji je osvojio brojne nagrade na festivalima.


„To je bila moja ideja i želja i potrudio sam se da tako i bude“, priča Ćapša.

„Težio sam da govorom tela, položajem i stavom izrazim njegov karakter i dostojanstvo da bi samom pojavom bilo jasno o kome i kakvoj ličnosti se radi. Gledao sam da ordenje bude što autentičnije, prepoznatljivo i da nema nikakvih, ni slučajnih, grešaka, i zato sam se konsultovao sa kolegama i stručnjacima iz Vojnog muzeja u Beogradu.“

 

Kakva priprema prethodi jednom stvaralačkom činu, najbolje govori Ćapšin rad na bisti znamenitog Srbina, savetnika ruskog cara Petra Velikog, grofa Save Vladislavića, koji je postavljen u Sremskim Karlovcima i Sankt Peterburgu. Priznaje da o Vladislaviću nije puno znao kada je konkurs raspisan i igrom slučaja njegov predlog izabran za realizaciju.

„Meni je on bio otkrovenje, nisam imao predstavu kao ni mnogi drugi Srbi ko je on“, iskreno će Ćapša.

„Pokušao sam da pronađem nešto što bi mi bila vodilja prilikom rada. Jedino što je bilo dostupno jeste grafika rađena u baroknom maniru sa predstavom Vladislavića s dužom kosom i u uniformi i knjiga Jovana Dučića. Kada sam dobio posao čitava lavina stvari se izdešavala i kroz atelje su mi prošli mnogi Rusi, ljudi od struke za odevanje, ordenje… Konsultovao sam razne izvore, uključujući i internet, kostimografe… Radio sam to iz tačno određenog razloga. Naime, u Rusiji postoji poseban odnos prema ordenju. Orden koji neko dobije nije samo kolajna, nego ima i određenu novčanu apanažu, i pravila nalažu da se nosi kada je obučen u vojnu uniformu, najmanje kapetansku, ili odeću dvorjanina. Na njegovoj nadgrobnoj ploči u crkvi Svetog Spasa gde počiva i carska porodica, ali i njegova mati, stoji da je nosilac Ordena Aleksandra Nevskog. Bio je jedan od prvih dobitnika. Rusi su mi poslali knjigu o tom ordenu. Tada je orden bio vezen i ja sam se trudio da oponašam izgled te kolajne na skulpturi. Meni je najilustrativnije bilo da ga izvajam u svečanoj odeći sa svim što ta odeća nosi i otuda toliko zanimanje za ordenje.“

Pored one u Karlovcima, u parku gde je podignut i spomenik ruskom generalu Petru Nikolajeviču Vrangelu, Vladislavićeva bista, Ćapšin rad, krasi i sanktpeterburšku tvrđavu. Tu se nalazi i velika stojeća skulptura cara Petra Velikog, a to je bilo mesto gde su se Vladislavić i on prvi put sreli. Dela ovog karlovačkog vajara mogu se videti i u Slovačkoj, u mestu Modri pored Bratislave. Za tamošnji licej izvajao je Zmaja i Dositeja Obradovića. Sada se priprema da za istog naručioca izvaja i Nikolu Teslu, a pošto se Slovacima dopao njegov vajarski izraz, uradio je i spomenik evangelističkog biskupa, donosica deklaracije o savremenoj slovačkoj državi Samuila Zoca.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here