Reka mleka teče sa farme električara iz Obrovca

1
1273

OBROVAC: Lazar Jandrić i njegova supruga Svetlana su u „Sintelonu“ (sada „Tarket“), nekada industrijskom gigantu Bačke Palanke, stekli penzije, ali nisu hteli da potom zasluženo planduju.


Imali su nešto svoje zemlje u obližnjem Obrovcu, krenuli s dve-tri krave, vremenom su uvećevali stado i uzimali državnu zemlju u zakup.

Krenuli smo zaista skromno, računao sam da nam to bude tek uzgredna zanimancija, ali mleko se tražilo, zapatismo pet-šest, pa deset grla, a danas imamo 15 krava i isto toliko junica i teladi, ponosi se Lazar blagom svoje štale.

Kako kaže, lane je prodao šest starijih krava i sad ima isto toliko junica, koje stižu za mužu.

Ali malo ko zna koliko je to veliki posao, prosečno svaki dan oko 300 litara mleka. Već 12 godina na palanačkoj pijaci supruga dnevno proda po 100 litara, a ostalo se pretvori u sir i kajmak.

– Nabavio sam kompletnu opremu, sa suprugom savladao i tehnologiju pa bismo mogli da otkupljujemo i preradimo dnevno i 1.200 litara, ali to je za nas dvoje previše. Naročito jer se patimo s radnom snagom. Ma, neće niko, kao da smo Norveška i nikom ne treba posao. S jednim komšijom sam se dogovorio da pomaže dvokratno, manje od osam sati, a povremeno angažujem još ponekog, veli Jandrić.

 

Umesto da znatne godine troše za letovanja i zimovanja, Jandrići ne znaju za odmor. Lazar, po obrazovanju električar, u šali veli da je prevario suprugu, koja nije znala da će na kraju završiti s običnim paorom. Bio je majstor u velikoj fabrici punih 35 godina, otišao u penziju 2009. i među prvima oseća kaznene mere zbog toga jer tada je uslov bio 60 godina života, a on je rođen 1954. Izračunao je da mu je ček umanjen gotovo trećinu.

Neću, ipak, da se mnogo žalim, pošto imam troje zlatne dece, hvali potomke Lazar.

Pomogao sam im, dodaje, koliko sam mogao pa je jedan sin na četvrtoj godini Bogoslovije, stariji je diplomirao na fakultetu šumarstvo, ali se manuo struke i drži pekaru u Bačkoj Palanci, ćerka je inženjer i radi u novosadskom Zavodu za transfuziju krvi, zet je tehnolog, radio je u Beču, a sada u šećerani u Vrbasu.

Pomognu kad god stignu, ali imaju oni i svoje obaveze. Jedan od naslednika mora svaki dan raditi u svojoj pekarskoj radnji, zet i snaja smatraju da su prevazišli ovdašnji posao pa mi se sve čini da možda planiraju otići u svet. Žena i ja guraćemo dokle možemo. U fabrici smo bili u „žici“, morao sam da gledam i koga sam hteo i za koga baš nisam mario, ovde jeste fizički teže, ali sam u svom dvorištu, viđam samo one koje ja hoću i pričam s njima! Osećam da mi ovakav život produžava vek, veli naš sagovornik.

Ipak, nije mu baš sve potaman. S dobrim razlogom.

Po prioritetu, mi, stočari, koji nemamo sveca ni odmora jer krava i na crveno slovo kad je gladna ili nije pomužena muče, treba da dobijamo u zakup državnu zemlju, vajka se Jandrić.

Meni je, dodaje, sledovalo 35 hektara, a dobio sam 20.

Ili, 75 hektara crkvene zemlje u obrovačkom ataru, sva od prve do treće klase, ali su se na licitaciji za nju izborili ljudi iz mnogo daljih sela. Davali čak i do 81.000 dinara po hektaru, što ja i drugi moji sapatnici nismo mogli. Dobra je to vajda onome ko daje u arendu, ali tu zemlju ne rade ovdašnji meštani i parohijani, kaže Jandrić.

1 KOMENTAR

  1. Ko je napisao ovaj tekst? Nista od svega ovoga nije tacno. Ovoga coveka je vet, inspektor iz NS tuzio za drzanje zivotina u nehumanim uslovima.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here