Preostali bačkopalanački obućari imaju posla

0
2276

BAČKA PALANKA: Priča da stari, uslužni zanati nestaju samo je delimično tačna, jer vremena se menjaju, ali neke potrebe ostaju.


Tako je i u Bačkoj Palanci, varoši sa preko 26.000 stanovnika, centru opštine koja se računa u rezvijenije u Vojvodini i Srbiji. Običan svet ovde ume da kaže kako je statistika možda i tačna, a po njoj se ovde dobro zarađuje, ali veći deo ovdašnjeg naroda još uvek nije dohvatio zelenu granu. Kada je tako onda nema novca za nove stvari, pa ni za obuću, odeću… Čuva se šta se ima. Istina je da, na primer, u ovom gradu na levoj obali Dunava, danas ima manje obućara, ali ih ima, a u samom centru dva su majstora.

Nebojša Mišić se 28 godina bavi ovim poslom. Za sebe kaže da je prvi put u Bačku Palanku došao iz Kragujevca, odnosno iz Šumadije, 1974. godine, potom se vraćao, bio je i u Velikom Gradištu, odnosno Golupcu gde je radio sa bratom, pa se 1998. godine vratio ovde u Bačku.

 

„Drugo ne znam da radim, obućarski posao mi je lebac“, kaže smireni i prijatni sagovornik Nebojša.

„Osim što popravljam cipele, čizmice, patike, pravio sam i papuče za pijacu. Ima u ovim vremenima posla za nas obućare ako hoćeš da radiš. Meni pomaže supruga, a mora se raditi ne samo da mi preživimo, jer imamo i dvoje dece, šestoro unučadi i dva praunučeta. Ljudi dođu i traže da im se pođone cipele, a sa cenom nije lako, jer zavisi u kakvom su stanju cipele. Kreće se od 600 dinara, pa… Jedino se ne mogu popraviti skroz truli đonovi. Donesu ljudi patike i cipele traže da im se popravi postava koja se često cepa, pa žulja. Ta usluga obično košta oko 500 dinara. Donesu nekada skroz poderane, primera radi, patike, a kada dođu po njih, ne mogu da ih prepoznaju.

Singer mašina Foto: Miloš Sudžum

Ne znaju mladi šta su blokeje

Nebojša Mišić kaže da je on jedan od retkih obućara koji ima blokeje, a mnogi mladi i ne znaju šta je to. Veli da ih niko i ne traži, a da je u poslednjih par godina blokeje udario samo na jedan par kožnih đonova. Obućari misle da najveći broj običnog sveta uglavnom šipči pešice, pa kožni đonovi ne bi dugo izdržali po betonu i asfaltu, a i skupi su. Oni koji imaju skupe cipele sa kožnim đonovima uglavnom se voze automobilima, hodaju po tepisima, pa im blokeji i ne trebaju.

Za one koji nekako krpe kraj sa krajem i dalje važi da krpež cipela glavu čuva od kiše, lapavice, snega i hladnoće, ali čuva i kućni budžet. Da li je nešto moderno, ili lepo neka brinu oni koji mogu sebi i svojima to da priušte.

The specified slider is trashed.

 

Pored drugog uobičajenog alata u Nebojšnoj radnji je i čuvena „singer“ mašina, a on kaže da mu zlata vredi. Ima u rafovima i cipela koje poduže čekaju da vlasnici dođu po njih.

„Teška su vremene, ljudi slabo imaju para“, dodaje majstor.

„Moraju krpiti staru obuću, jer za novu nemaju novca. Uzmite za primer da jedne firmirane patike sada je teško naći ispod 5.000 dinara. Kod mene mogu da se zakrpe, zalepe, ako treba zašiju, promeni postava… i to je mnogo jeftinije. Neke mušterije su i sentimentalno vezane za staru obuću, a drugi zbog problema sa stopalama popravljaju cipelu dokle god može, jer im je udobnija od novih koje treba razgaziti, odnosno moraju se prilagoditi nozi, a to ume i da boli.“

Interesantno je da ovdašnji obućaru kažu da ima i onih koji donose obuću da se proširi na kalupima. Vele, fali im pola broja po širini da mogu da je navuku. Nisu to nove cipele ili patike, ali u solidnom stanju i poneko od mušterija prizna da su nasledili od dece, pa i od unučadi. Problem je što nove generacije imaju užu nogu, ili još nije stigla da se raširi. Dedama i tatama, bakama i mamama već nošena obuća, a deci i unicima novo iz roditeljskog novčanika. Tako je i tako, valjda treba i da bude, jedino pod uslovom da naslednici nisu mnogo „nogatiji“ od predaka.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here