Kada se prvi put susretnete sa Vidom Jovićem, koji je 6. aprila napunio osamdesetpet godina, učini vam se da je on bar deset – petnaest godina mlađi.
Naime, Vid je rođen 6. aprila 1935,godine u seljačkoj porodici, u selu Malo Tičevo, u blizini nekada Bosanskog Grahova. Ali po izgledu, kao i njegovom angažovanju, stiče se ustisak da ima mnogo manje godina.
Od malih nogu, junak ove priče, je na svojoj koži osetio sve strahote i surovost jednog od najvećih bezumlja u prošlom veku – Drugog svetskog rata. Upravo taj rat, ubrzao je njegovo odrastanje i „preko noći“, stvorio od njega, nekoga ko je spreman, da uvek izađe kao pobednik, iz svih bura i oluja, koje život sa sobom nosi.
– Otac Nikola i majka Danica izrodili su osmoro dece, četvoro ženske i isto toliko muške. Mada sam početkom rata imao tek šest godina, mnogi događaji iz tog vremena, ostali su mi duboko urezani u pamćenje. Neprijatelj je često dolazio u Malo Tičevo, pa smo mi deca bili prinuđeni da se zajedno sa majkom krijemo u šumi iznad sela. Nakon odlaska zavojevača iz sela, vraćali smo se u kuće i tamo bili do njihovog sledećeg dolaska. Bilo je strašno – desilo se ne ponovilo se.
– Tokom rata sam ostao bez oca, tako da sam ga slabo i upamtio. Završetak Drugog svetskog rata, dočekao sam u mestu rođenja, a kako je naša mnogočlana porodica ostala bez „glave kuće“, sva briga i teret, pali su na leđa majke. Prvih godina po oslobođenju, majka Danica, sestre Petra, Pava, Vida i ja, smo živeli u zajedničkom domaćinstvu, sa stričevima Jovanom i Obradom i njihovim porodicama. Bilo nas je, ni manje ni više, nego devetnaest. Živeli smo od škrte poljoprivrede i stočarstva. Sećam se, imali smo jedno vreme, deset goveda i osamdeset ovaca. Upravo zahvaljujući govedima, ovcama i krompiru koji smo gajili, nismo bili gladni, ali da je bilo teško – bilo je – započeo je, svoju žovotnu priču Vid Jović.
[wonderplugin_slider id=154]
Redovan vojni rok, Vid je služio u Skoplju od 1955. do 1957. godine. Tokom boravka u JNA, a prilikom jednog od nagradnih odsustva otišao je u Bačku Palanku, gde je sa porodicom živela njegova sestra Milka Milojević (Jović). Upravo ta poseta, u mnogome će odrediti dalji tok i dalju sudbinu njegovog života, a kasnije i njegove uže porodice.
– Dve godine nakon skidanja vojničke uniforme, tačnije 1959. godine, oženio sam se, i nastavio da živim u zajedničkom domaćinstvu u Malom Tičevu. Prvo je stiglo jedno dete Dubravka 1960. godine, zatim drugo Nikola 1962. godine. Decu je trebalo „podizati“, tako da sam bio prinuđen da tražim neki posao, kako bi to i uradio. Zaposlio sam se, 1962. godine, na Pilani u Bosanskom Grahovu. Pravio sam barake, u kojima su bili smešteni šumski radnici – drvoseče.
– Nešto kasnije, moja porodica se proširila za još jednog člana sina Boru, koji je rođen 1964. godine. Deca su rasla, a samim tim i njihove potrebe su bivale sve veće. Činilo mi se, da ćemo ih moja supruga i ja teško hraniti i školovati, pa sam tokom novog boravka kod sestre Milke, doneo životno važnu odluku, da se sa porodicom doselim u Bačku Palanku, računajući da ću decu, ako ništa drugo lakše školovati.
– Nije bilo ni malo lako odlučiti se na ovaj korak, ali smo se na njega, ipak odlučili – nastavlja svoju priču Vid.
Prvog avgusta 1971. godine, Vid i njegova petočlana porodica sele se u Bačku Palanku, i prvih mesec dana borave kod Vidove sestre Milke, koja je živela u Ulicu Borisa Kidriča, danas Ulica vojvode Živojina Mišića.
Pogledaj: Kako jedan bačkopalanački penzioner provodi dane u izolaciji
– Dolaskom u Bačku Palanku, počeli smo da živimo jedan potpuno novi – drugačiji život od dotadašnjeg – seća se Vid.
– Iz brdovite i kamenite Bosne stigli smo u pitomu bačku ravnicu, gde gotovo nikog nismo znali. Bio je to naš novi početak, pun brojnih iskušenja i nepoznatog. Međutim, bilo je to mnogo lepše i srećnije vreme, od današnjeg, pa smo uz veliku borbu stalno išli napred. Nakon odlaska iz sestrinog doma, uselili smo u jednu stariju kuću u bačkopalanačkoj Sarajevskoj ulici, gde ćemo petnaestak godina kasnije napraviti novu. Deca su se školovala išla svojim putem, a ja sam se zaposlio u Industrijskom kombinatu „Sintelon“ gde sam i „dočekao penziju“ – 1. maja 1994. godine.
Penzionerske dane Vid je provodio i provodi šetajući, i odlazeći u lov. Jadan je od najstarijih članova bačkopalanačkog lovačkog udruženja, a kako ne priznaje godine, u lovu je, rame uz rame sa znatno mlađim lovcima, od njega.
Porodica Vida Jovića, i njegove supruge Đuke, uvećana je ne tako davno za jednog člana. Naime, njihov unuk Bojan Plavšić (Dubravkin sin), dobio je naslednika Filipa, pa su Vid i Đuka, postali pradeda i prababa.
– Velika mi je želja da jednog dana i moj unuk Nemanja, koji mi je jedini potomak po muškoj liniji, dobije sina ili ćerku. Na taj način, bi bila ostvarena jedna od mojih velikih želja. Kada se to dogodi, taj događaj ćemo na poseban način obeležiti i proslaviti. Verujem da na to, neću dugo čekati – istakao je Vid.
Na kraju razgovora, Vid je rekao da je u svom zavičaju, boravio pre pet godina. U poslednjem ratu 1991. – 1995. u Malom Tičevu ostala su samo zgarišta i pepelišta, od njegovog doma. Ljudi se raselili, kuće porušene i popaljene i tamo mu se, kako je tužno konstatovao više ne ide.
