Ne vole me

894

Danas me ne vole. Mnogi.

Ali ne brine mene to što me ne vole, mene brine ovaj strah koji se javlja kao reakcija na to saznanje. Guši me nešto u grlu, u plućima, ne da mi se da dišem, da udahnem. Slabost mi oduzima ruke i noge. Strah izaziva mučninu. Mučnina nesvest. Nesvest nemoć. Nemoć lenjost. Lenjost pospanost. Pospanost nezainteresovanost. Nezainteresovanost odustajanje. Domino efekat niskih emocija prouzrokovan malodušnim delima.

Odustajem.

Čula sam da me ogovaraju. Kažu da pametujem, da sam naporna. Kažu da sam uništila prijateljstvo čuvajući jedno svoje. Kažu da sam pokidala nešto što nisam ja ni napravila. Pa to ne može biti istina. Sad je već veoma teško zaustaviti padanje poslaganih pločica. A zašto?

Piše: Danijela Zeljković

Prebacujemo odgovornost.

Kao vrelu kuglu u rukama, sa dlana na dlan, pa kad više ne možeš da trpiš opekotine ti je baciš nekom drugom. Jer odgovornost peče baš kao i savest. Nije badava izreka. A to znači da i mene nešto peče čim sam uhvatila tu kuglu svojim dlanovima pa brže bolje hoću da je se rešim a ne da je ugasim.

Danas me ne podnose.

Kada tako nešto čujete ego odmah pali odbrambene mehanizme pa ne znate ni kako vešto umete da nalazite mane osobi koja vas “ne voli”. Odaberete gomilu epiteta kako bi tu osobu okarakterisali kao nekog ko u stvari nije ni vredan bilo kakvog mišljenja a ne mišljenja da vi niste “dobri”.

Ego to radi vešto i munjevito brzo i ako ne prepoznate tu njegovu tamnu stranu, onoj užarenoj kugli u vašim dlanovima neće utihnuti plamen nego će vam zapaliti srce. Zlobom ne strašću. Gubite kontrolu nad mogućnošću izbora da prekinete svoje lično transformisanje u istog tog koji vas ne voli.

Nadam se da vidite kakvo je to Vrzino kolo. Kakva zamka, medena zamka. Malo umočite prste, samo malo da se zasladite pakošću pa se ulepite. I prste a, Boga mi, i obraze. Deluje da su vam jagodice slatke ali nisu, prljave su.

A sve to jako umara, zato telo dođe u stanje da odustaje jer to nije priroda duše. Ni moje ni njihove. Tu su koreni truli. Tu su neke žile damara zaboravljene, obavijene istinom, koja ako je daleko od želje da se prihvati boli gotovo apsurdno.

Istina je ta da ne volimo sebe.

Zato me je i obuzeo strah, zato me je i pomerilo tamo neko ogovaranje. Negde, u nekom delu svoga bića ima nešto što ne volim. Pa se branim ali ne od njih nego od sebe, jer ni oni nisu napali mene kad su govorili ružno. Napali su sami sebe u nesvesnoj želji da se odreknu odgovornosti.

Malo je onih koji umeju da oproste sebi, nagrade sebe ljubavlju u grehu, priznaju da su ugrozili tuđu slobodu življenja. Naučiš na jednom primeru na drugom padneš.

Al eto, dobro dođe i da te „ne vole“.

Pokažu ti prstom gde boli i gde ne valja, nije zaraslo. Pa uzmeš onu vrelu kuglu što si mislio drugome u dlanove da baciš, prisloniš na ranu, istrpiš bol koja je ako jasno vidiš čisto saznanje da si sam sa sobom, da nema drugih koji mogu da te povrede. Sam to radiš verujući da je istina kad nešto o tebi loše kažu.

A tu smo kuglu makar jednom u svom životu držali svi. A vi kad budete osetili da je u vašim rukama, razmislite šta ćete sa njom, komšiji pod slameni krov ili u svoje ognjište.

JEDNO je ne vole me a JEDINO je ne volim se.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here