Neposredno po završetku škole u Novom Sadu, u jesen 1959. godine, Milan zasniva radni odnos sa OŠ „Žarko Zrenjanin“ iz Obrovca, a krajem 1960. odlazi na odsluženje vojnog roka u Podoficirsku vojnu školu u Bileći, a sredinom 1961. godine šalju ga u prekomandu u Skoplje.
Vraća se iz vojske 1962. godine i nastavlja sa radom u obrovačkoj osnovnoj školi, kao nastavnik likovnog vaspitanja. Tada se u toj školi, zaposlilo desetak mladih prosvetnih radnika i za godinu-dve, pola od njih se udaje za Obrovčane, ili ženi sa Obrovčankama.
Ista sudbina stigla je i mladog slikara Milana-Mišu Jurića. Radeći portretnu zidnu sliku na portalu iznad kafanskih vrata, vlasnika Nikole Radivojkova – Čike, ugledao je njegovu kći – srednjoškolku i mladi slikar se zaljubio. Ta ljubav je krunisana brakom Stojanke rođ. Radivojkov i Milana Jurića, u kome je rođena 1963. godine kćer Sofija –Sonja, prvo i jedino dete Milanovo.
Za vreme boravka u Obrovcu, Milan je ostvario relativno skroman umetnički opus, nekoliko zidnih i štafelajnih protreta, par bareljefa i skulptura u gipsu. I danas u holu osnovne škole u Obrovcu, nalaze se dva bareljefa, rađena u pozitivu i negativu, na temu seoske idile – konji (omiljena Milanova tema), upregnuti u zaprežna kola natovarena snopovima kukurozovine.
Koliko god je taj likovni opus skroman u kvantitativnom smislu, njegov umetnički domet je do sada neprevaziđen, od jednog slikara koji je makar i privremeno, živeo u Obrovcu.
Milanov hedonistički život u Obrovcu, osim članstva u lovačkom društvu i školskom sindikatu, u nekim oblastima društvenog života poprima karakter i nedozvoljenog, a što kaže veliki Sergej Jesenjin: „Kao da me u kafanskoj tuči ubo nož sred srca ljut“, i Milan po drugi put, bukvalno dovodi svoj život u opasnost.
Vraća se u Palanku i posle izvesnog vremena se rastaje – ostavlja ženu i dete i tada nastaje najburniji deo privatnog života slikara Milana-Miše Jurića. Od nadležnih je dobio na korišćenje baraku (iza zgrade nekadašnje SDK u centru), u kojoj je u jednom delu otvorio slikarski atelje, a drugi adaptirao u stambeni prostor. U tom ateljeu, kojeg je Milan nazvao „Atelje-213 A“ aludirajući na beogradsko pozorište „Atelje 212“, okupljala se sva palanačka boemija, u čijoj režiji i izvođenju svakodnevnih „premijera“, odigravao se palanački boemski život, (pečenje rakije „aptovače“, kuvanje kotlića, kartanje, pijanke uz muziku ciganskih bandi).
Evo jedne od tih premijera: „Nadležni iz Opštinskog komiteta KPJ, na čelu sa sekretarom, očekuju i insistiraju da Jurić uradi sliku na temu revolucije, (jer su mu dali na korišćenje baraku), a kako se to slikarevo obećanje oteglo i oni postali nestrpljivi, zateknu slikara u ateljeu, kako upravo završava ikonu Svetog Đorđa, (namenjenu zetu Simi Karanoviću i sestri Grozdanki).
Kao dobar domaćin, slikar ponudi ih pićem i da sednu, skine ikonu sa štafelaja i sav zvaničan obrati se sekretaru Komiteta: „Izvolite druže sekretaru i Sveti Đorđe je bio ratnik, kao i vi partizani, samo što je on kopljem ubio aždaju, a vi ste goloruki pobedili nadmoćnijeg neprijatelja, simbolika borbe je zadovoljena“, ironično će Milan.
Drugovi poskakaše sa stolica, ne popivši piće, uz burno reagovanje i pretnje napuste atelje, a Milan uz šeretski osmeh vrati ikonu na štafelaj da je završi.
Iskreno govoreći, socrealizam kao zvaničan „državni“ likovni pravac, Juriću je bio stran i nespojiv sa njegovim slikarskim tendencijama, u najkraćem, on to pre svega nije hteo, a ni umeo da radi.
Tada još uvek radeći u obrovačkoj osnovnoj školi, u pauzama između časova, Milan je vajao bistu druga Tita, na spratu u svečanoj sali škole, a upravo ta bista na spratu je povod sledeće anegdote.
„Kako je Milan, sa Ojlom, Rođom, Rudikom i drugima, bio „inventar“ u hotelu „Turist“, niko od stranih gostiju hotela nije mogao proći nezapažen. Tako i trojica Španaca – inžinjera, koji su spavali u hotelu, a radili montažu opreme za firmu „Dunav“ iz Čelareva. Posle nekoliko zajedničkih pijanki, Milan zamoli Špance, da autom prenesu bistu druga Tita i Obrovca u Bačku Palanku“.
Nastaviće se…
