Mi smo se nekako odvikli od lepog. Ne zato što ga nema, već zato što se čini da onog drugog ima poput lavine. Ali, ono što se desilo u Sarajevu izdvaja se iz takve, naizgled mračne svakodnevice u kojoj svetlosti ima – samo treba da poželimo da je potražimo. U drugima, ali pre svega – u sebi.
Aleksa Petrović je rođen u Jagodini, ali već sa šest meseci njegovi roditelji su saznali zastrašujuću vest – sin im ima najteži oblik cerebralne paralize. Najteži, u smislu da ništa ne može samostalno da obavi. Terapije su isprva značile, bilo je tu i lekara iz Rusije koji su dolazili da pomognu, ali posle bombardovanja 1999. više nisu stizali.
Sledeće godine je on krenuo u školu. I, kao đak prvak, upoznao je Nemanju Ivanovića. To drugarstvo je preraslo u prijateljstvo za sva vremena. Nemanji ništa nije bilo teško da ulepša Aleksi život, trudio se oko svega što bi drugu moglo da osveži dane.
A onda, kada su porasli, Nemanja, koji se bavi i karateom, postao je profesor fizičke kultutre, iz tog sveta se u ovu priču priključio i Marko Gajić. Marko je, inače, Ginisov rekorder u ponavljanju “barpi”, vežbe američkih marinaca u kojima se iz ležećeg stava radi sklek, pa skok. Preko 4000 ih je uradio za 12 sati. Ali, mnogo više sati posvetio je, sa Nemanjom – Aleksi Petroviću.
Jednog dana je Aleksandar Andrejić, iz Kragujevca, iz Udruženja za izazove, pozvao Nemanju i pitao da li bi hteo da sa Aleksom učestvuje na Beogradskom maratonu. Izazov je prihvaćen. Jer, u ljubavi nema nemogućih stvari.
Ali, iskušenja je bilo i na ulicama prestonice. Prednji točkovi Aleksinih kolica su popustili usred trke u kojoj su ga dvojica prijatelja gurala. Ljubav je, međutim, našla svoj put. Nemanja i Marko su pridigli kolica na zadnje točkove, što je mnogo teško i održavati u mestu a kamoli tako trčati – i istrčali su ceo maraton za nešto preko dva i po sata.
Prošlog vikenda je u Bosni prvi put organizovano Državno prvenstvo BiH u maratonu, i to otvorenog tipa. Mogao je da učestvuje ko god poželi. Poželeo je i Nemanja. I, sa prijateljima je stigao u Sarajevo. Tu negde, ispred Inat kuće, zabeležena je fotografija koja je obišla Balkan vrtoglavom brzinom.
[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]
“Više od sporta. Ovi momci su juče istrčali maraton gurajući svog prijatelja u kolicima tokom celih 41.195 metara i posvetili ga osobama sa Daunovim sindromom”, napisala je jedna korisnica Tvitera iz Sarajeva, koja se trčanjem bavi rekreativno, a koja je poput mnogih Sarajlija bila oduševljena ekipom iz Jagodine.
I ovoga puta Aleksa Petrović je na krilima prijatelja – stigao do cilja.
Koji je bio? Kojim rezultatom?
Ne, to uopšte nije bilo bitno. Važne su bile one suze divljenja kada su i u Sarajevu, potom i celom Balkanu, videli kako izgleda kada ljubav nosi ka cilju. Uostalom, lepo reče lord Bajron u “Neverniku” iz 1813.:
“Ljubav? Ljubav će naći put, makar išla stazama kojih se i vukovi boje”.
