„Hajdemo do Popova…“

1513
Foto: Darko Živković

To su tri čarobne reči, koje nikad nisu značile samo šetnju.


Popovo se smestilo na idealnom delu plaže, na samom špicu Tikvare, gde Dunav ulazi na mala vrata, donoseći belosvetske priče na svom širokom, plavom dlanu, ispruženom onako kao kad nekom daješ malecki, ali od srca poklon.

Da nema tog ćoška, naše jezerce ne bi disalo svežom vodom, niti bi bilo raznih zapleta u nekim životnim pričama nas običnih smrtnika.

Zavisno od toga ko te pozove, šetnja do Popova mogla je da znači svašta.

Drugarica sa susednog peškira nikako ne može da ti u onoj gužvi ispriča šta se sinoć zbilo u gradu, pa kaže : „Ajmo malo do Popova da se prošetamo“. Pa se onda kikoćete i gurkate, a desi se da baš naiđe i taj sinoćni, glavni akter priče i onda prasnete u smeh kao poslednje klinke. Ostaje mu samo da se zbuni ili da vam, onako bećarski, stane na crtu.

Ili se neko upravo smestio na peškir malo dalje od tebe, a ti si baš kupila onaj, dugo šmekani, narandžasti kupaći i nisi nikako ulazila u vodu, da ti se kosa ne bi spljeskala i poprimila frizuru lasice, sve dok dotični nije stigao na plažu.

 

I sad tačno vidiš preko svog onog sveta, dok širi peškir direktno gleda u vašem pravcu, pa onda brzo vučeš prvu do sebe da idete do Popova, jer se onda mora proći kraj njegovog peškira. I naravno da ćete zastati da se tek pozdravite i da će on pitati o tome šta ćete posle. Vi tad morate smisliti jedan “blickrig” plan, a takav se kuje samo u hodu kroz šumarak i razradi se sasvim do tančina dok ne probrčkate nožice u delu gde već počinje Velika reka.

To je onda takav sjajan plan da bi vam sve borbene sile pozavidele na njemu. Sagledan iz svih uglova i mogućih odgovora, u nekoliko desetina koraka, koliko čini ta šetnja, taj mali pakt koji se tu sklopio sa sudbinom može biti put do zvezda. Dobro, može i na drugu stranu, ali o tome se ne razmišlja na ovakvom mestu, pogotovo ne u letnje doba kad je sve sklono nekoj užarenoj, slatkoj iluziji.

Nekad se ti koraci mere oblacima i dužinom vetra, zavisi gde ti je srce u tom momentu. Posle, ako te taj sa peškira još jednom pita da se šetate do Popova, a zna da si već malopre bila, može da znači samo jedno.

Da ćete nekim slučajem dočekati sumrak zapričani i sasvim od sveta izdvojeni na tom malom uglu, gde se sastaje nemir velikog moćnika i mir male lokalne, zelene frajlice, a njegove najdraže mezimice. Da će se udesiti i zalazak tik iznad vode i biće kao sasvim slučajno u boji tvog kupaćeg kostima, jer Dunav je tvoj stari drugar i čuvar svih tvojih tajni. Da će se okolni pecaroši povući pred tom romantičnom scenom, mada su tek došli, pa bešumno nestati niz puteljak.

I da će se, naposletku, i neki mali talasi namestiti na obližnje kamenje i tu ostati jedno vreme. Legenda kaže da se to naslone dugokose, dunavske vile da bi slušale priče, koje samo oni šašavo zaljubljeni mogu da pričaju. Onda se smeju kao lude i pljeskaju perajima o vodu, a mi mislimo da to kao iskoči neka riba.

Posle nekako sve ide nekim svojim rečnim i životnim tokom. Milion je raznih puteljaka za te zaljubljene stvari na ovom svetu širokom.


Pogledaj: Cvrcina bara

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here