Svi umetnički pravci prvo su se javili u slikarstvu, pa su onda prešli i u druge oblike umetnosti, književnost, muzika… – „veliča” svoju osnovnu struku Miladin Zorić, akademski slikar koji je svojevremeno diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek likovni, smer slikanja u klasi profesora Milana Blanuše.
Rekosmo, osnovnu struku, jer Miladin je radio i kao prosvetni radnik u Bačkoj Palanci, u ovoj varoši obavljao je i funkciju direktora Kulturnog centra, a sada je direktor ovdašnje Narodne biblioteke „Veljko Petrović„. Nikada nije prestajao da slika, a 2005. godine dobio je priznanje „Mladi dolaze” na konkursu Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti ogranka u Novom Sadu. Povodom 169 godina postojanja galerije Matice srpske 2016. godine uvršten je među dvadeset srpskih savremenih autora. Održao je preko deset samostalnih izložbi i učestvovao na mnogim kolektivnim izložbama na domaćoj i međunarodnoj sceni. Pod akronimom MIZO prisutan je na alternativnoj umetničkoj sceni u inostranstvu.
– Slikarstvo je najslobodniji i najkreativniji oblik ljudskog stvaralaštva – predstavlja Zorić na svoj životno filozofski način priču o profesiji kojoj se posvetio. – Ono je na neki način i opasno i zbunjujuće, jer ne postoji proveren način za dobro slikanje, pogotovo u savremenom slikarstvu. Ono je uvek istraživanje i avantura, ako ne daš sve od sebe, nemaš ni dobrih rezultata. Ako mu se pristupi maksimalno angažovano dobijeno umetničko delo može da iznenadi i nadiđe samog autora. Slika je uvek proizvod mnogih često naših uobrazilja, želja i htenja. Može da nam otvori prozor i u neke nepoznate svetove.
Zorić pokušava da odgovori na svojevrsnu dilemu: da li je inspiracija u samom umetniku, ili je stvaralac samo medij kroz koji prolaze utisci iz spoljašnjeg sveta!? Konstatuje: verovatno ima od svega po malo, ali ako osećate žar da nešto napravite ništa vas na tom putu ne može da zaustavi!
– Kada me pitaju šta slikam odgovaram da se ne može slikati baš sve i svašta, jer niko nema toliko vremena – poručuje slikar. – Ako hoćete da slikate pravu umetnost onda to mora biti iskreno, ono što osećate i živite, jer umetnost je uvek odraz vremena u kome živimo. Trenutno, na primer, ja slikam ciklus slika „Gledanje u sunce”. Slikam energetske ploče, puteve energije koja oblikuju stvarnost. Važno je da imate neke boje, da imate neku podlogu, a najvažnije je da želite da se izrazite i da imate šta da kažete! Zato ja i koristim sve što mi je pri ruci, a najbolje su boje koje sami napravite uz pomoć prirodnih pigmenata, malo ulja i parafina. Na mojim slikama dominantna su lica, tela, krilo, ključevi, krugovi, oči, delovi oka, siluete čoveka kao uobičajeni simboli u savremenoj vizuelnoj komunikaciji kao što su svetlost i svetlosni signali.
[wonderplugin_slider id=95]
Dajem akcenat na svetlosnim i koloritnim odnosima. Svaka boja ima svoju talasnu dužinu, pa u tom smislu je i odabir palete, odnosno kakav utisak želi da se prenese. Ako dominiraju toplije boje utisak je intenzivniji. Izbor materijala ništa ne doprinosi celokupnom kvalitetu slike, jer slika je pre svega ideja i želja da se nešto kaže. Ne postoji recept, ali slikar mora biti veoma obrazovan, načitan i obavešten. U suprotnom ne zna šta slika i ne zna šta bi kroz sliku želeo da kaže, pa se to onda i ne može nazvati slikarstvom.
I za odnos današnjeg društva prema slikarstvu Zorić ima mišljenje koje se čak i kroz istorije može svesti u odnos „modernih vremena” prema umetnosti, pa i slikarstvu i slikarima.
– Ovo je era vizuelnih komunikacija – konstatuje slikar. – Izražavanje slikama i simbolima dominantno je gde god da krenemo. Preplavljeni smo slikama i sličicama svake vrste. Od saobraćajnih znakova, logotipa robnih marki, pa do ikonica na desktopu svakog računara ili telefona. Možda se može reći da je reč, ili druga vrsta izražavanja, izgubila na značenju, ali slika nije! Problem je, ako ga ima, u tome – šta ljudi očekuju da vide na slikama i sa kakvim predubeđenjem prilaze? Ako misle da je umetnička slika nešto slično što su negde već videli stotinama puta onda se grdno varaju. Umetnička slika je uvek nešto neobično, novo, nešto što otvara nove vidike i razmišljanja i ne koristi konvencionalna rešenja.
