Уметник о коме се мало прича
Писати о свестраном уметнику који је отишао прерано, а ипак за собом оставио благо није једноставно. Писати о уметнику који се опробао у скоро свим видовима уметности – од сликарства, музике, фотографије, позоришта, па кажу и до архитектуре још је теже. Писати о уметнику који ни након сто година од своје смрти никако да стекне заслужено место у историји уметности наших крајева је неописиво тешко. – овако текст о Јожефу Пехану почиње Мајда Сикошек на сајту Лепота живота.
Јожеф Пехан, упркос својим талентима и благородној природи, упркос томе да је био војвођански пионир у много чему и даље је испод радара. Додуше, ако ћемо искрено, ситуација се лагано мења – и ту је кључна реч лагано, што значи недовољно брзо.
Рођен је у Чибу, месту које се данас зове Челарево у 19. веку, тачније 1875. Рођен је у Аустро-Угарској монархији, порекло му је Немачко, али је дуго био поданик Мађарске/Угарске краљевине, дружио се, стварао и сарађивао са мађарским уметницима, био је члан управног одбора удружења уметника „Дома уметника“[1] и колоније из Нађбање[2], последњих шест година свога живота провео је стварајући у новонасталој краљевини Југославији. Нешто што је требало да буде предност, богатство различитости у његовом животу, након тог живота је некако постао недостатак. Ко год да је правио прегледе уметничког стваралаштва на територији Војводине није налазио за сходно да у том прегледу помене и Јожефа Пехана.
Тако је његово стваралаштво тек скромном монографијом коју су приредили Ђезе Бордаш и Дуранци Бела, 1982, закорачило под лупу историје уметности. Корак по корак откриване су, а и даље се откривају, занимљивости из живота, уметничка дела, фотографије, подаци, новински написи…
То што се врхунац његовог ликовног и фотографског изражавања поклапа са периодом сецесије, а Јожеф ју је оберучке прихватио, добар је повод да се на сајту Лепота живота нађе неколико текстова о војвођанском ствараоцу који је оставио озбиљан траг, а који чека на своје место међу великанима.
Почнимо од фотографије
Током 19. века фотографија се лагано рађала и приближавала данашњем облику. На самим почецима били су потребни сати како би остао светлосни запис на папиру/стаклу, толико да су за израду портрета постојали посебни држачи за главе како би они које фотографишу могли мирно сатима да држе главу. Но, све то се истраживањима, експериментима и напретком науке и технике мења, а посебно 1888. године када је фирма Кодак направила први фотоапарат за општу употребу, био је довољно мали и једноставан да га је скоро свако могао употребити како би понеки тренутак сачувао за вечност или бар за неке године.
Појава фотоапарата и поједностављење процеса фотографисања омогућило је многим креативним људима изражавање у још једном медију. Иако и дан данас трају расправе о томе шта јесте, а шта није уметничка фотографија и може ли фотографија бити уметност, превладава став да се и кроз светлописе може уметнички изразити.
Јожеф Пехан је био пионир у много чему, од његове велике путујуће изложбе из 1913. која се сматра за прву модерну ликовну изложбу у Војводини, до пионирских фотографских подухвата које Ференц Немет назива ’фото-метаморфозе’ или ’фото-перформансе’, а данашњим језиком можемо их назвати селфијима.
Пехан – пионир селфија
У каталогу изложбе фотографија Јожефа Пехана „Јожеф – Европске вредности и домети војвођанске фотографије“[3] (новембар 2017, Нови Сад) историчар културе Ференц Немет између осталог пише: „Важно је истаћи, да се, скоро истовремено (и паралелно) са испољавањем његовог цртачког/сликарског талента, испољило и његово интересовање према фотографији и визуелним фото-експериментима…“
Можда би овде било добро напоменути да је одмах по доласку у Врбас 1897/98. Пехан отворио фотографски атеље „Ателиер дел Монте“ у којем је овековечио многе Врбашане и њихове породице, а све у маниру сецесије, са сликаним позадинама, аранжираним сценографијама и позама у најлепшим оделима. Фотографије су често каширане на картон на којем је се налазио знак Атељеа, наравно у стилу сецесије.
Чим је фотографију савладао било му је јасно колики потенцијал скрива овај скоро па нови медиј. Занимао се Пехан за позориште, имао је и музички квартет – уз могућности светлописа није ни чудо што је постао пионир фотофантазије и експеримента. На крају и Рембрант и Дирер су аутопортретима савладавали нове технике и експериментисали померајући границе уметности.
Тако је „и у том сегменту своје уметности Пехан … вероватно био први у историји фотографије Војводине“ (каталог „Јожеф“ Ференц Немет).
Напомена: Фотографије су из колекције Јована Мандића, обрада за потребе сајта М. Сикошек.
[1] „Дом уметника“ је друштво уметника основано у Будимпешти 1909. године, налик на бечку „Сецесију“. О Дому уметника биће више речи у неком од следећих текстова
[2] Нађбања је данашњи град Баја Маре у области Марамуреш у Румунији
[3] Изложба је одржана у Дворцу Еђшег у организацији Градске управе за културу Града Новог Сада, колекционара Јована Манидића и М.Ф.А.М. – Мануал музеја заборављених уметности; аутори изложбе Јован Мандић и Синиша Жарин
