Да ли сте се некад запитали колико њих је пипнуло хлеб пре него што сте га ви купили? Пратила сам неко време дешавања у продавницама и пекарама, од тада више не купујем хлеб, месим га сама.
Част изузецима. Има по која пекара у Бачкој Паланци где радница лепо стави најлонску рукавицу дохвати хлеб, стави у кесу и то је то.
Али... Уђем једно јутро у пекарицу где сам често куповала (да, куповала – прошло време, више не купујем) доручак. Ради старија женица, има уредно исецкане папириће којима узима пециво и ставља у кесу. То ми је било ок, док једно јутро, док сам чекала у колони нисам видела да је жена, скинула маску, полизала прсте да би раздвојила те папириће којима узима пецива. Ох.. Тако оста мокри печат прста на једно 3 папирића, која ће се после залепити за пециво. Лизнула је прсте и кесу да раздвоји….
У малој продавници у крају уђем да купим хлеб. Комша што држи радњу пребира кромпир из гајбе и каже „Комшинице, оставио сам ти два хлеба“. Захваљујем му се, јер код њега се хлеб брзо распрода. Комша устаје, тако прљавим рукама узима два хлеба са полице и ставља у кесу коју је пре тога добро рукама унутра раширио да би хлеб стао. Платим комши хлеб и оставим их куцама на салашу.
Уђем у велику продавницу у крају. Сложен хлеб на једној полици, друга празна, продало се. Станем испред, узмем једну кесу од оних које висе са стране, раширим је и таман да потегнем руком према хлебу, кад комшиница, некако стаде испред мене, пружи руку према хлебу (без кесе). Ставља га у корпу, онако клот без кесе. Крене даље, гледа у онај хлеб и врати се, извади хлеб и врати га на полицу и узме други. Питам је „Комшинице шта то радите?“. Она ми дрско одбруси „Ај као да је неко видео, онај ми нешто није изгледао печен, у кући више воле решији“. Није видео нико сем мене, сасвим довољно. Волим и ја решији, а пре тога чистији хлеб.
Она одлази на касу, а у продавницу улази момак са гајбом врућег хлеба. Ух, обрадујем се, бар да узмем прва са полице. Ставља гајбу на под и вади руком и слаже хлеб на полицу. Па да ли је могуће? О каквим ми мерама епидемиолошким говоримо, када људи ни за основну хигијену не знају!
Бацила сам око и на камиончић са гајбама хлеба, док сам излазила из радње. Не можете да претпоставите колико је неуредан простор у кабини у којој се налазе гајбе хлеба који после треба да дате деци да једу. Да ли неко то све контролише?!
Ако се предомислите, ево рецепта за хлепчић:
У већу посуду успите 600 грама брашна тип 500. Направите на средини рупицу у коју ћете сипати једну кесицу сувог квасца, кашичицу шећера (уместо шећера може и мед), ставите мало само топле воде и прстима квасац мало разгњечите и оставите да одстоји 10-15 минута док мало квасац не проради. Након тога додајте још 100 грама брашна, кашику соли, кашику уља и топлу воду додавајте да умесети на ређе тесто. Можете варјачом, а можете и миксером са спиралним лопатицама. Умутите тесто уз додавање брашна и воде да буде мекано и ређе. Оставите да одстоји 15 минута, па онда мало премесите у посуди или варјачом или миксером. Још једном оставите да одстоји 15 минута, премесите опет. Тепсију или калуп подмажите уљем, па брашном, ставите тесто и све то оставите на топлом да стоји и накваса. Када се лепо одигне и накваса (за око сат и по до два), ставите у врућу рерну на 200 степени да се пече 15 минута, онда смањите на 180 степени још двадесетак минута док не порумени.
Извадите хлеб након печења у памучну крпу и мало га „умијте“, односно благо га поквасите по корицама. Када се охлади, сви ћете уживати. Ако вам не успе из прве, немојте одустајати, бар знате шта једете!
