Umrla sam danas, a nisam vam rekla šta da mi obučete. Hoćete li znati pronaći moju omiljenu haljinu? Imam li je? Nisam sigurna da li bih znala i da vam kažem koja je. Obucite mi nešto šareno, onako u mom stilu, kao kad se leti išaram jarkim bojama.
Nema veze što pada kiša, ostavite me bosu.
Znate li da mi je nogama uvek vruće?
Složite mi malo ćebe pokraj nogu, za svaki slučaj.
Umrla sam danas, a nisu mi poslagani ormani, ne znam da li ćete moći da mi nadjete tu haljinu. Ima nitne i sitno cveće. Jeste da je letnja al’ ja baš tako volim da je nosim.
Nemojte mi zameriti na neredu, ako i uradite to zbog mojih razbacanih stvari, oprostiću vam, jer umrla sam danas.
Nisam vam spremila kolače, one izmišljene kuglice od svega i svačega koje najviše volite.
Nisam vas eto ni pomazila, ni rekla da vas volim.
Malo sam vikala na vas što ste ostavili patike na sred hodnika i malo sam vas postidela jer niste znali sve zadatke iz matematike.
I gde baš danas da umrem kad sam mislila pred spavanje da vam šapnem da vas volim.
Čekala sam da se malo naučite pameti. Eto kako čekanje ne služi ničemu.
Umrla sam danas, a ostao mi ručak od juče na šporetu. Bolje da sam ga odmah mački dala, da vas ne podeća na moja jela. A iskreno, mrzelo me da ga sklonim.
Umrla sam danas, a nisam vam rekla da ne budete tužni. Nismo ni stigli da pričamo o tome.
Neću ja žaliti što me nema, već ću žaliti što vas nisam naučila da ne tugujete.
Čemu suze?
Nisam vam stigla reći da ne plačete i da se ne bojite, a kako da se ne bojite kad još uvek noću znate da dodjete u moj krevet jer ste ružno sanjali.
E kako nisam stigla da vam objasnim da prva ljubav mora da boli ali da će sve biti u redu.
Da i ako vas neko ne voli nije strašno.
Voleće vas neko jednom sigurno i više od sebe.
Nisam stigla da vam objasnim kako radi plinski šporet, na kom programu se pere beli veš, koji su glavni gradovi zemalja Skandinavije i odnos mase i ubrzanja.
Umrla sam danas, a nisam htela jer sam vam obećala da ćete imati po koju sedu kad budem odlazila.
O kako nisam stigla da vam kažem da ne tugujete.
Samo to me muči.
Nećete me sad slušati, znam, a baš smo hteli za vikend da odemo u šetnju, lepa je jesen. Radnim danima sam umorna, pa ne stižem.
Mogla sam barem posle vikenda da umrem, da vam objasnim zašto lišće opada i koje su se ptice odselile.
Šta ću, nisam se tome nadala.
Ko je lud da se tome nada.
Ne znam da li imate čistu opremu za fizičko i hoćete li znati naći gde sam ostavila nove tempere. Na gornjoj polici u levom ćošku.
O Bože, toliko toga nisam vam rekla.
Da mi je samo još bar dva dana, da sam samo znala.
Da vas ljubim i grlim ceo dan.
Da vam kažem da vas volim, da vam umesim te kolače i sve rođendanske torte pa da oduvamo svećice zajedno, unapred, makar do punoletstva. I još malo više, do oltara. A sve mi sad kad gledam malo.
Pomerila bih ovo današnje umiranje da sve stignem,
ali ne može.
Umrla sam baš danas. Eto.
Ne znam šta sam čekala sa tim poljupcima, neumešenim kuglicama, svim teorijama fizike i ljubavi.
Ne znam šta sam čekala.
Šta to dovraga čekamo da dođe, da budemo bolji i da nam bude bolje? Izgleda čekamo da umremo da bi shvatili.
I šta sam uradila? Ništa.
Umrla sam danas, nespremna.
Obucite mi šta stignete, znam da nećete videti od suza, nije ni bitno.
Kako bih volela da ne plačete i da sad istinski verujete u priču o reinkarnaciji koju ste prvi put čuli u crtanom filmu i molili me da vam objasnim šta je to.
Samo da vas ne boli, da ne bolujete, pomerila bih to umiranje.
Al’ eto. Umrla sam. Baš danas.
