Kada je video da zemlja propada 1933. godine zbog teških posledica Velike depresije tadašnji predsednik SAD Frenklin Ruzvelt stvorio je američki nacionalni program – New deal.
Doslovno prevedeno na srpski jezik to znači „Novi dogovor“, a poznat je i kao „Novo poslovanje“ ili „Dogovor o novom poslovanju“. Nju dil je sprovođen pet godina, a cilj je bio donošenje ekonomskog olakšanja zbog teških posledica krize koja je tresla ovu veliku zemlju.
Nikome nije ni na kraj pameti da poredi Srbiju i SAD i to iz perioda od pre devet decenija, jer su dve zemlje po bilo kom parametru neuporedive.
Ipak, neki potezi Frenklina Ruzvelta i njegovih saradnika u teškom vremenu za američki narod kao da se mogu modifikovani, osavremenjeni, prilagođeni maloj zemlji kao što je Srbija i modernim vremenima, parcijalno, negde primeniti.
Neki će reći, a verovatno sa pravom, da se ne može porediti vreme i događaji, jer Drugi svetski rat, posle „Nju dila“, proizveo je SAD u najveću svetsku silu u svakom pogledu što je i danas i verovatno će biti još dugo. Amerika nije ratovala na svojoj teritoriji, njena industrija je radila punom parom, razvijala se kada je besneo rat u Evropi, Africi, Aziji, na Pacifiku, Atlantiku…
Kada su evropske fabrike rušene, kada je Japan goreo od atomskih bombi, u SAD su rušeni industrijski rekordi i to je bio zamajac koji i danas vuče ovu ogromnu zemlju. Preko Srbije protutnjalo je mnogo ratova. U Velikom ratu (1914-1918) izgubili smo polovinu muškog reproduktivno sposobnog stanovništva.
U Drugom svetskom ratu (1941-45) bombardovali su Srbiju i Nemci i saveznici, a Beograd je imao više ljudskih i materijalnih žrtava od savezničkog bombardovanja nego od bombi fašističkih aviona.
U poslednjoj deceniji prošlog veka Zapadni Balkan se delio, građanski rat je besneo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji, uvođene su sankcije, blokade… Potom je došla agresija na Kosovu i Metohiji, pa NATO agresija, bombardovanje, uništavanje fabrika, rušenje infrastrukture uz velike ljudske žrtve i nesagledive posledice koje i danas osećamo i osećaćemo još dugo.
Srbija je danas veliko gradilište i čini se da Aleksandar Vučić ispunjava obećanje koje je dao kada je postao predsednik i kada je najavio da će posle perioda stabilizacije političkih prilika u zemlji akcenat biti na razvoju privrede, obnovi infrastrukture, privlačenju stranih investitora, zapošljavanju… što treba da dovede (već jeste) do rasta bruto društvenog proizvoda, plata i penzija, standarda, boljeg života…
Svedoci smo da se grade novi, savremeni, tzv. brzi putevi i pruge, mostovi, bolnice, škole, gasovodi, otvaraju fabrike, Beograd će posla pola veka od najave izgleda konačno dobiti metro, gradi se “Beograd na vodi”, Novi Sad se širi i razvija… Gradovi se grade, ali sela sede, a palanke čuče.
Program Frenklina Ruzvelta u Americi pre devet decenija podrazumevao je izvođenje javnih radova o trošku države, davanje povoljnih kredita farmerima i bankarima, ali je podrazumevao i državnu kontrolu privrede (iako je reč o kapitalizmu), naročito kontrolu cena.
„Nju dil“, suštinski, kažu ekonomisti, ali i istorija, nastao je kao odgovor liberalnih krugova na naraslu moć i aroganciju kapitala, okretanjem ka državi blagostanja personalizovanoj u liku predsednika, a na račun slabljenja moći Kongresa SAD, tada korumpuranog ekonomskim uticajem.
Ni ovaj posao nije bilo lako sprovesti, jer da bi se omogućile reforme bilo je potrebno uvećanje poreza, pa je tako, na primer, porez na dobit iznosio 79, a porez na nasledstvo 77 odsto.
Mnogi su procenjivali da će Ruzvelt izgubiti izbornu trku za drugi mandat, ali on je 1936. godine odneo ubedljiviju pobedu nego četiri godine pre toga.
Njegov govor u Medison skver gardenu po pobedi na izborima postao je istorijski kada je, između ostalog, rekao: “…da su stari neprijatelji mira poslovni i finansijski monopoli, špekulacije, bezobzirno bankarstvo, klasni antagonizmi… Sada znamo da je vladavina organizovanog novca isto opasna kao i vladavina organizovane rulje.”
Tada je u Americi značajno smanjena nezaposlenost, jer je veliki broj ljudi zaposlen na izgradnji javne infrastrukture, mostova, aerodroma, parkova, javnih ustanova… Uvedeno je niz privrednih i socijalnih mera, a nudio se posao umesto socijalne pomoći. Tako je bilo i teško je poverovati da se treba i može ponoviti u Americi, ali nije zgoreg znati da i u vremenu kada se sve čini crno i bezizlazno, depresivno, ima rešenja i da ga nudi jedan čovek, ili grupa ljudi.
Srbija se nalazi u velikom poslu i to može da vidi svako realan. Ova zemlja čeka obnovu tri- četiri decenije, jer upravo toliko ima koliko neki objekti od javnog značaja nisu bili ni okrečeni, zakrpljeni, krovovi pretreseni… O putevima ne treba ni govoriti, jer su se samo krpile rupe ako je za to bilo para. Sada se grade novi, brzi, savremeni drumovi i brze pruge, one o kojima je Miloševićeva svita, pa i sam Milošević pričao pre više od tri decenije kao o gotovoj stvari. Milutin Mrkonjić, u to vreme ministar za kapitalne investicije (ili kako se to već zvalo), ostaće zapamćen po tome da je napravio 20-tak kilometra puta koji nije vodio nigde, odnosno završavao se u njivama neke nedođije, a njegov naslednik iz DOS-a
Velja Ilić nije bio ništa učinkovitiji. Tako je jednom prilikom u vreme vlasti SPS u Bačkoj Palanci, a uz bogatu trpezu i lepo društvo u jednom ovdašnjem restoranu Mrkonjić lagano obećao da “na proleće” počinje gradnja puta ka Novom Sadu. Nešto slično je, ali ozbiljnije, i pre par godina prilikom otvaranje aneksa Gerontološkog centra u Bačkoj Palanci rekao i tada i sada aktuelni pokrajinski premijer, ali je, ipak bio oprezniji pa dodao kako će o svemu razgovarati sa tadašnjom resornom ministarkom Zoranom Mihajlović.
Kako onda tako sada državni put od Bačke Palanke do Begeča je u planu i katastrofalnom stanju. Najavljen je kapitalni remont, nov asfalt, proširenje, urađena je raskrsnica na ulazu u Palanku iz pravca Novog Sada, a lokalna samouprava je, prema svojim zakonskim ovlašćenjima, svoj deo posla uradila. Kada će država, odnosno viši nivoi vlasti uraditi davno potrebno i obećano valjda će doživeti i stariji.
Predsednik Vučić nedavno je prisustvovao početku radova na Moravskom koridoru za koji je rekao da će kada bude završen biti pravo remek delo. Reč je o toliko potrebnom putu Požarevac – Golubac u dužini od 67 kilometara sa dve trake, a svaka će biti široka po 3,5 metara. Koridor će imati 20 mostova i nadvožnjaka i novi most na Velikoj Moravi, 24 petlje i raskrsnice na lokalnim putevima.
Kasnije će se graditi do Kladova i Negotina, a potom brza saobraćajnica do Brze Palanke. Ovaj deo Srbije, kada je reč o saobraćajnoj infrastrukturi bio je i sada je u katastrofalnom stanju.
Građani Srbije koji žive u Bačkoj Palanci razumeju potreban ravnomeran razvoj države, kao što razumeju da kasnimo zbog toga što se na ovim prostorima u poslednjoj deceniji prošlog veka ratovalo, rušilo i glavnu reč u odlučivanju imali političari kojima je bila bitna lična promocija, privilegija i priča o ratovima, istoriji i granicama, a ne bolji život ljudi.
Danas je, za uslove nerazvijenih, u bogatoj Bačkoj problem oko 25 kilometara puta do Begeča, problem je i carinski prelaz na mostu između Bačke Palanke i Iloka, Republike Srbije i Republike Hrvatske, odnosno EU.
Kompletan saobraćaj ka granici prolazi kroz Bačku Palanku, a najproblematičniji su kamioni. Izgrađena je u poslednjoj deceniji prošlog veka, obilaznica pre ulaska u Palanku, prema Baču, Vrbasu, Somboru… ali njom se sve ređe ide, a sve više na most preko Dunava u EU.
Oni koje očito ne tangira puno ovaj palanački i regionalni problem pomalo cinično kažu da će problem biti rešen kada Srbija bude članica EU, a kako sada stvari stoje to će biti na svetoga nikada. Ne toliko zbog toga što mi nećemo već zbog toga što im mi ne trebamo kao članica već kao neki portir, ili druga, treća vazalska liga koja će morati da bez pogovora sluša šta mu briselska birokratija naredi.
Bilo bi dobro, dok nismo u EU, da nadležni u Srbiji dođu malo u naš kraj, pa da vide… U ovom delu priobalja, kada bi se parafrazila nekada izuzetno popularna predstava “Audicija”, četiri decenije Palančani čame čekajući fabrike, most, put… Toliko vremena država koja je menjala imena nije uložila ovde značajnija budžetska sredstva u neku kapitalnu investiciju.
Da se razumemo, a to ističu pojedini ovdašnji ugledni privrednici i lokal patriote, građani ne mole da im neko nešto da već traže da se deo njihovih para kojima decenijama pune budžete i fondove kroz investicije vrati ovde. Sve ono što se, hvala Bogu, danas gradi i što će se graditi u Srbiji, otplaćivaće i Palančani, a verovatno i njihova deca i (pra)unuci…
