У победничком капиталистичком начину пословања сваки трошак је оправдан ако доноси екстра профит! Послодавцу је највећи трошак радна снага, па се и највећи профит остварује смањењем плата. Пролази време радничких плата од којих се могло солидно живети.
Први удар био је сеоба фабрика из развијеног света. Својевремено из САД и ЕУ фабрике су пренете на исток планете који се индустријски подигао попут Кине, Индије… Али су радничке плате биле мизерне. Европским и америчким радницима који су остали без посла због сеоба фабрика понуђене су мање плате у услужним делатностима.
Високе цене енергената, па и транспорта, а посебно најава Кине о враћању Тајвана и могуће кризе, селе фабрике ближе Европи и САД, али проблем је радна снага. Ту плате не могу бити јако ниске, па се данас на стандард европског радништва удара енормним растом цена, “увозом” јефтине радне снаге миграцијама, повећањем инфлације која не брине капиталисте, јер се против ње и радничких плата боре сталним повећањем банкарских камата на већ узете кредите, као и на ново задуживање.
Намеће се резоновање: радићу и за мању плату само да преживим! Раднички синдикати потпуно су уништени, па свакодневни протести у европским метрополама против свакодневног раста трошкова живота могу да трају данима, месецима, годинама… Али се ништа не мења нити се нешто на тај начин може променити. У том светлу треба и посматрати таласања на светском тржишту, а ти таласи изазвани су пандемијом и ратом у Украјини, енергетском, првенствено европском економском кризом која траје и коју катастрофичари најављају и за наступајућу, па потом следећу зиму…
Плашење народа сакрива давно познату истину да у оваквим временима богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији. Обичан, нормалан човек у Србији са просечном пензијом од нешто преко 30.000 динара, радник са минималцем од 35.000 динара, па и они са просечном платом од око 70.000 динара, са двоје деце и женом која повремено ради и зарађује, свакодневно су под стресом у борби за опстанак.
Ако, на пример, свакодневно одлазите на пијацу у БачкојПаланци, или у овдашње маркете, месаре, пекаре, значи да сте сваки дан подложни новом и новом стресу проузракованим дневним енормним поскупљењима. Већа павлака, литар млека и тоалет папир – хиљадарка! Килограм кромпира 120 динара, кило масти 470, зелени пасуљ кило 600, бели 400 динара, свежи свињски папци по килограму 150 динара…
У најтежем положају су радници са минималним платама, пензионери са пензијама до и око просека, али и око 150.000 старих људи у Србији који немају никаква примања, јер не испуњавају услове за било коју, осим за социјалну пензију о чијем увођења се тек говори. Код људи се јавља страхза себе, породицу…
Психолози кажу да је страх примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене (измишљене) опасности или озбиљне претње. СТРАХ ЈЕ ЈЕДАН ОД НАЈЕФИКАСНИЈИХ И НАЈНЕХУМАНИЈИХ НАЧИНА УПРАВЉАЊА
ЉУДИМА. Стучњаци додају да је страх деперсонализација (губитак осећаја личног идентитета, отуђење од самог себе које се јавља у склопу тешких душевних обољења) и урушавање сопствене личности. Страх је урођена, генетички програмирана реакција на претећи или болан стимуланс.
На физиолошком плану испољава се убрзаним радом срца, порастом тонуса мишића, повишеним крвним притиском, повећаним лучењем адреналина, убрзаним дисањем, сушењем уста… На плану понашања страх се манифестује карактеристичним држањем тела које је биолошки сврсисходна сигнална рекација на опасност.
Страх је најизучаванија емоционална категорија и он има важну адаптивну улогу у мотивацији избегавања претећих ситуација. Хронични страх је узрок стреса, а стрес је узрок… У ери шизофрено егоистичних политика, богаташа и медија у њиховој служби права је наука усмерити своје размишљање у правом смеру. Да ли бити оптимиста или песимиста? Које размишљање је у овим временима здравије и исплативије?
Наука каже да је оптимизам склоност да се очекује најбољи могући исход. Ослања се на оне аспекте дате ситуације који уливају највише наде. Оптимизам може да се дефинише и као испуњеност надом и уздање у будућност, или успешан исход нечега, склоност да се ствари посматрају повољно са “надом”. Реч “оптимизам” настала је од латинске речи оптимум, што значи “најбоље”. Бити оптимистичан, у уобичајеном значењу, значи очекивати да ће одређена ситуација имати најбољи одмогућих исхода.
Ово се у психологији обично назива диспозициони оптимизам. Иако је наследност оптимизма врло спорна, већина научника се слаже да може постојати одређени биолошки фактор. Али, већина сматра да је оптимизам углавном повезан са окружењем, те да спада у научене црте личности. Ипак, постоје наговештаји да се оптимизам и наслеђује, јер представља манифестацију комбинације других црта личности које су углавном наследне, попут интелигенције и темперамента. Оптимизам може бити повезан и са здрављем.
Наука, такође каже да је песимизам мрачно схватање и гледање, филозофско учење по коме је овај свет и све у њему најгоре што може бити. Сва стварност је невредна и бесмислена, или пак само порицање воље за животом, предавање резигнацији. Присталица песимизма је човек који све појаве у животу посматра са најгоре стране, који све види црно, без наде у боље.
У филозофији типични представници су Шопенхауер и Хартман, у религији песимизма има у будизму, а у поезији представници су Бајрон и Михаил Љермонтов. Током историје песимистичко расположење имало је утицаја на све главне области размишљања.
Психолози су испитивали многе аспекте песимизам и оптимизма. Питали су се да ли на свету има више оптимиста или песимиста покушавајући да открију који је бољи приступ животу?
Истина је да се предности и мане ова два начина размишљања готово подударају. Оптимистима помажу одлике као што су: ентузијазам, воља, мотивација, позитивно размишљање, осмех… И то помаже људима да се боре кроз живот, да раде ствари које воле са страшћу, да буду посвећени и успешни у својим замислима. Са друге стране постоје предности и код песимиста као што су: више реално сагледавају ствари, страх или притисак који имају могу произвести продуктивност, предострожност, дубље промишљање… Све то песимистима може помоћи да се боље носе са светом, да не буду претерано разочарани и да немају превелика очекивања и надања.
Нова истраживања говоре о томе да и песимисти и оптимисти користе своје различите погледе на свет како би пронашли мотивацију. Кључ обе врсте размишљања је сам живот који је непредвидив и често конфузан. Колико год се исправно понашали у животу није увек до вас и не можете знати шта вас чека у будућности. Да би се изборили са овом врстом непредвидивости оптимисти бирају позитивно размишљање. Чак и када падну они ће устати и покушати поново, поново, поново… Себе су убедили да сутра може бити боље него данас.
Начин размишљања код песимисте обавља исту функцију, јер су и њихова становишта заснована на одржавању мотивације. Песмисти размишљају о томе шта може кренути по злу, штите себе од догађаја који би заиста могли кренути како не треба. Њихова мотивација лежи у тој менталној припреми по принципу: покушаћу, а ако не буде како сам замислио, нећу се много разочарати јер сам тако нешто и очекивао.
Ко је, од оптимиста и песимиста, у Србији очекивао да ће цена хране, а првенствено 10-так основних животних намирница, за 10 месеци скочити од 50 до 100 одсто. Чак и цене шећера, брашна, сунцокретовог уља, о којима брине држава скоро су дупло веће. Тачније, поскупљења су почела у последњем тромесечју прошле године, па је уследило јануарско усклађивање пензија од 5,6 одсто, као и плата у јавном сектору и минималца. Већ тада поскупљења су појела повишицу.
Терет кризе, трпе и ћуте пензионери, они са минималним зарадама и јавни сектор, а приватни сектор повећава плате брже и више. И од фебруара (прво усклађивање пензија је у децембру 9 одсто) када следи друго усклађивање 11,2 одсто, односно исплата пензија, увећаног минималца за 5.000 динара, као и раст плата запослених у јавном сектору, неће бити много боље.
За оне који све бране тезом да је и код других, на пример у Немачкој, исто тешко (пореди се не упоредиво) треба рећи: просечна плата у Немачкој је око 2.200 евра (код нас око 600 ко је има), просечна пензија (када се одбије порез) близу 1.200 евра, а код нас тек са два усклађивања биће 300 евра.
Прошле године у октобру у Немачкој килограм брашна коштао је 0,39 евра (45,75 динара), шећера 0,95 е (69,21) литар уља 0,99 е (116,13), литар дуготрајног млека 0,69 е (80,7). Средином овог октобра уМинхену килограм брашна је 0,89 е (104,40
динара), шећера 1,29 е (151,33), уље је 2,39 (280,37), дуготрајно млеко 0,99 е (116,13)… Просечна цена литре бензина 1,84 е, дизела 2,02 е… Цене меса у зависности од врсте и категорије су сличне као код нас, нешто скупље, нешто јефтиније.
Бити оптимиста или песимиста исто вас кошта. Јасно је да је страх разлог ћутања, јер иде зима дуга и хладна… Какво ће бити пролеће причаће ко презими.
