Брак је као тврђава под опсадом, они који су споља желе унутра, а они који су унутра желе ван, каже француска пословица. Према последњим подацима Завода за статистику, прошле године у ту тврђаву ушао је 32.821 пар у Србији. И то је добра вест. Али има и оних који су из ње изашли – преноси РТС.
Према статистици, сваки четврти брак заврши се разводом. Изостали су разумевање, толеранција, љубав. Углавном се то чује од парова који су се развели, када је реч о разлозима.
„Разлози за излазак из брака су разноврсни и многобројни. Нема неке јединствене формуле зато што је сваки партнерски однос и сваки брак на неки начин јединствен. Оно што такође чујемо, често наводе да је дошло до тешкоће око усаглашавања. Да су, на пример, сада улоге родне промењене, да, на пример, жене и мушкарци, то јест чешће жене, теже једном равноправном односу, а да негде од стране мушкарца, се и даље тежи да се задржи неки доминантан приступ, у ствари доминантна улога како је то раније било“, рекла је за РТС породични психотерапеут и медијатор Вера Деспотовић,
Додала је и да постоји утицај криза, јер се, како каже, налазимо у друштву где су присутне, економске, друштвено-политичке, моралне тешкоће, па се тада, због те несигурности и из страха, партнери одлучују да се врате на раније стање.
Деспотовићева каже да се одлука о разводу брака не доноси лако и да је код нас и даље присутно уверење да је то неко одступање од нечег обичајеног, као и то да развод штети свима који су укључени у породични живот.
„Оно што мислим да је већи проблем, да тада, у ситуацији када партнери и дођу до разних проблема, до неразумевања, несугласица, до велике тензије, до прекида комуникације, недостатка интиме и слично, да онда немају добре начине како да пробају да то превазиђу, и како са неким да разговарају, да се види да ли је могућа другачија опција“, рекла је Депотовићева.
Како препознати надолазећу кризу
Деспотовићева је говорила и о томе да ли постоје јасни показатељи да ће наступити брачна криза и може ли се она преокренути у корист поправљања стања у браку.
„Има неких јасних показатеља у смислу проблема у комуникацији. Или недостатак комуникације, потпуно је замрзну, или конфликтна комуникација да се свађају око сваке ситнице. Затим, чест разлог је изванбрачна веза, да неко од партнера уђе у ванбрачну везу и да то доведе до велике кризе. Некада финансијски проблеми око којих се партнери свађају, ту су проблеми везани за васпитање деце. Кажу да се највише партнери свађају око деце, свађају се око новца или око тога како ће одржавати односе са родитељима, свако појединачно. Када дође до толиких свађа и до толиких нетрпељивости, онда се често опредељују да изађу из тог брака, јер мисле да ту више нема наде, да се не осећају задовољно“, објаснила је.
Породични психотерапеут је истакла да улазак у брак више није примарно оријентисан ка репродуктивној улози као раније: „Сада партнери имају нека друга очекивања од брака. Да постигну обострану задовољство и личну заједницу, емоционална повезаност да буде већа. Када они виде да тога нема, а постоји такође потреба и за неким индивидуалним слободама и срећом, онда људи, ако мисле да то не задовољавају, а не могу да се договоре, онда се опредељују за развод“.
Статистика каже да се у просеку након 13 година највише бракова заврши. Често се чује да је трећа година тест, као и седма.
„Нема универзалних правила. Постоје неке фазе у животу развоја породице које су некако изазовне и кризне. На почетку, када партнери уђу у брак или када почну заједно да живе, тај период прелогођавања није лак. Треба да се усагласе многе ствари, а да не заборавимо, и даље је присутна једна романтизована представа о браку. Када партнери улазе у брак, онако мало и бајковито размишљају да је довољна љубав и да ће она бити довољна за срећан брак. Љубав јесте предуслов, али није довољна. Не можемо све да знамо о томе како развијати један партнерски однос“, испричала је гошћа Дневника.
Упозорила је да некада, када партнери улазе у брак, сматрају да је љубав довољна, и да не треба много радити на томе: „Да би однос био добар, да би био задовољавајући, партнери морају много да разговарају и да раде на томе како да се усагласе и прилагоде, нарочито ако су разлике у неким уверењима велике. На пример, један партнер жели да буде штедљив и да стичу, да штеде паре да би нешто купили, а други партнер жели да путују и да се проводе. Сада то треба некако усагласити. То је један само пример“.
Кад се заједно расте у браку
Деспотовићева је објаснила и улогу компромиса и прилагођавања. Изазови пред брачним партнерима су сада много велики и сложенија је ситуација него што је била пре 20, 30 година. Данас, када је реч о партнерима који улазе у брак, у просеку, мушкарац има 34 године, жена 31 годину.
„То може да буде добро, зато што знамо шта хоћемо, амбиције смо остварили и сада ћемо ићи заједничком правцу, на пример, развијања породице. Значи, то преиспитивање и сазревање је врло важно за касније усаглашавање и за развој једног односа. Али, с друге стране, ризик може да буде да људи већ навикну на своју индивидуалност, и да се онда теже одричу неких ствари које су њима важне, да се прелагођавају и да одступају од онога што је њима важно“, објаснила је Деспотовићева.
Статистика такође каже да се више парова разиђе ако су претходно живели заједно. Нека пак искуства кажу да та „показна вежба“ може бити позитивна.
„Неки кажу да се онда се изгуби она чаролија, изненађења када уђемо у брак, и да је тада почетак и да тада креће. Значи, ту нема универзалних правила, али оно што је свакако важно је да о неким стварима разговарају и да буду отворени“, каже Деспотовићева, и додаје да је важно да брачни партнери имају сличне стартне позиције и да свако има право да се развија.
„Не да један има право да се развија, на пример, кроз социјалну сферу, пословну, а да је други у кући, и да је некако затворен и да има фиксиране улоге. Значи, да би расли заједно, треба да имају један егалитарни однос где имају поштовање и уважавање. Да би дошли до тога, треба много и да разговарају, али да се некако и виде као равноправни партнери. И то је сада изазов у односу на то какав је брак био пре 20,30 година. Тад су биле фиксиране улоге, знале се где је чије место. Е, сад су људи овладали и неким другим слободама, имају друге потребе и зато је много теже све то усагласити“, закључила је породични психотерапеут и медијатор Вера Деспотовић.
