Није много оних који имају привилегију да уживају док хеклају, везу, ткају, штрикају, али и да свој таленат уновче и тако хоби претворе у посао, пише портал „Агроклуб“.
Израда ручних радова је вид креативног изражавања када се различитим техникама стварају углавном уникатни употребни предмети. Некада су наше баке на наједноставнији начин прале и преле вуну, штрикале, ткале хеклале. Изради ручних радова подучавале су и женску децу тако да су од малих ногу девојчице држале у рукама преслицу или игле. Ручни рад се учио заједно са писменошћу у школама, на дворовима, манастирима. Својим рукама жене су израђивале одећу, а начин израде и украшавање, на пример везом били су показатељ материјалног стања али и националне припадности. Свака област имала је своје ручне радове који су се карактерисали по употреби материјала, боја, шара.
Ситуација је ипак боља?
Сложићемо се да је прошло време када су жене нарочито из сеоских средина морале ткати, шити и штрикати јер је то био једини начин да обуку своје укућане. Данас је ситуација сасвим другачија. Због великих свакодневних обавеза жене данас имају врло мало времена и мање се баве ручним радом. Осим тога текстилна индустрија је толико напредовала да је понуда, конкретно одеће, огромна и свима доступна. Иако се често може чути како многе младе жене у својој кући данас немају ни иглу ни конац и како ствари стоје не знају ни дугме ушити ипак ситуација је много другачија, рекло би се боља.
Лепота ручног рада привукла је и заинтересовала многе жене које данас у својим дневним собама имају игле, конце, шеме, мустре и у слободно време праве мале уметничке радове било да се ради о хеклању, штрикању, различитим врстама веза. То је за њихову душу, џемпери за њихову децу, столњаци за лепшу дневну собу. Обзиром да жене које се баве ручним радом имају „златне руке“ стварају оригинална дела чију лепоту знају препознати сви они који нису вични игли и концу, али који воле и поштују традицију и лепоту ручног рада нешто од тога желе купити. Тако се пружа могућност женама да раде из хобија али и да нешто зараде.
Посла има
Ковиљка Тривунчевић води Удружење жена „Нит“ из Обровца и баве се искључиво везом, израдом и продајом везених сувенира.
„Радимо за Етнографски музеј, сувенирнице у Новом Саду, и почињемо сарадњу са сувенирницом у Суботици, посла има. Веземо и не стижемо ништа друго“, каже Тривунчевићева која годинама уназад живи са иглама и концима у рукама. Најчешће везу стољњаке, торбе, врећице лаванде, обележиваче за књиге.
„Бориславка Трубарац и ја смо покретачи посла, а чланица имамо са свих страна, из Перлеза, Бачке Паланке, Новог Сада, Сремске Митровице, Београда. Ко год зна и хоће да ради, може да нам се прикључи. На првом месту је квалитет, а одмах за њим континуитет. Купац и рокови се морају испоштовати. Велика подршка нам је скупштина општине која нам суфинансира пројекте“, рекла је саговорница „Агроклуба“.
Има и купаца
Светлана Марковић је председница обровачког Удружења „Свилен конац“ она и десетак чланица ручне радове израђују за познатог купца. Имају, како каже, широк асортиман производа.
„Ми шаљемо узорке, а купци одаберу, највише радимо кецеље, мараме, пешкире. Оно што је битно да имамо увек довољно урађених ствари и да су оне беспрекорне. Тако се хоби претвара у посао и зараду“, објаснила је Марковићева.
Вредне бачкопаланчанке годинама израђују ручне радове у оквиру Удружења „Златне руке“ које већ годинама успешно води Зора Кајтез.
„Радимо све технике ручног рада од веза до ткања, присутне смо на свим манифестацијама продајног карактера, а наше рукотворине могу се видети и купити у сувенирници „Наше наслеђе“ у центру Новог Сада. Ми носимо наше одабране радове, одредимо цену и могу рећи да има купаца“, рекла је на крају Зора Кајтез.
Чињеница је да ручни рад никада не може да се пореди са серијском производњом. Све што је рађено руком, иглама, концем, вуницом носи у себи својеврсну топлину и јединствену лепоту. То су уникатни предмети, који нико више нема и то му даје додатну вредност. Управо тај труд, креативност и утрошено време треба поштовати, ценити и куповином наградити.
