БАЧКА ПАЛАНКА – Апокалиптично невреме које се пре две недеље сручило на Бачку Паланку, али и многа друга места у нашој земљи, оставило је иза себе праву пустош.
За неколико десетина минута колико је трајало, претило је да сравни са земљом све пред собом. У неколико векова дугој историји постојања града на левој обали Дунава, није забележена оваква пошаст.
Олујни ветар који је дувао преко 100 километара на сат, скидао је кровове са кућа и зграда, рушио телефонске и струјне бандере као од шале, чупао вишедеценијска стабла…, једноставно носио је све пред собом. Трагови незапамћеног невремена били су видљиви готово на сваком кораку. Већина грађана Бачке Паланке, ову непогоду, иако је најављивана дочекала је збуњено, са неверицом, релативно неспремно.
Један од оних који је ипак спремно дочекао ову пошаст, био је Бачкопаланчанин Бошко Боле Вуковић. Боле, није чекао да се невреме смири, већ је док је оно још трајало кренуо у акцију. Узео је у руке моторну тестеру, кренуо у мрачну ноћ и почео да руши пре свега накривљена стабла која су претила да сруше куће и друге објекте и угрозе људске животе.
– Ту ноћ, среда 19. јул никада нећу заборавити. Моје мисли биле су пре свега окренуте ка онима чији су животи од падања стабала били угрожени. Пре свега почео сам да рушим стабла која су била поломљена, а била су потенцијална опасност за људске животе, као и куће у којима су они становали. Тестеру готово да нисам ни гасио, а био сам усамљен у мрачној ноћи. Ништа друго нисам мислио осим да на овај начин помогнем онима чији су животи били угрожени. Ишао сам напред, рушећи накривљено дрвеће – започео је своју причу Боле.
Звук Болетове тестере, проламао је једну од најцрњих ноћи у историји Бачке Паланке.
– Право је чудо да иако сам радио неколико сати без прекида, умор нисам осећао. Жеља да помогнем људима, надјачала је умор и све оно што он са собом носи. Прилазили су ми људи, захваљивали се неки су доносили храну и пиће. Пала је и понека суза, али нисам имао времена да се бавим њиховим емоцијама, размишљао сам само о томе, како да им што више олакшам невољу која их је снашла. Задовољство на њиховим лицима била ми је највећа награда за уложени рад. Када је мени и мојој тестери понестало снаге, тамо после поноћи, прекинуо сам са радом. Тестера и ја смо отишли само на привремени одмор, јер смо акцију сечења дрвећа наставили већ у пре подневним сатима наредног дана. Дан касније биле су видљиве све последице невремена из претходне ноћи, које је оставило иза себе праву пустош – рекао је на крају Боле.
Пружајући помоћ угроженима након незапамћене олује, Боле је без сумње стекао епитет хероја ванвременске непогоде, која је иза себе оставила праву пустош. Његов пример требао би послужити пре свега оним млађима, како се треба понашати у ситуацијама које тешке, проблематичне а иза којих остају остају несагледиве последице. Верујемо, да међу нама има још ЉУДИ, као Бошко Вуковић.
