Ових дана, када цивилизацијски човек пред самим собом, сагледава последице сопственог отуђења и пропасти, најпре духовне и моралне, а затим и материјалне, јер је то узрок и последица, обележава се 78‒ма годишњица Другог светског рата.
Положени су венци сећања и код нас, на државном нивоу, можда у сенци насиља које покушавају законским мерама да ублаже и спрече, али све је у човеку самом, од њега зависи обнова, пре свега, морално ‒ духовног односа према себи, а то подразумева и однос човека према другом човеку.
Сви бивши ратови света, као и у нашем веку, воде се зато, што између добра и зла нема сагласја, ни разговора, ни узајамног споразумевања. Зашто је то тако? „Не чини другоме оношто нежелиш да други теби чини“‒ позната је Божија заповест коју не поштује онај ко је ту заповест заборавио, опседнут Главним смртним гресима, како пише у православном календару, а то су између осталих: среброљубље, гордост, завист, гнев, а то су и узроци свих личних неспоразума, као и ратних сукоба у којима су и једна и друга страна на губитку. Зато су то греси смртни, што је време рата далеко од мира и мирног живота који смо ми имали у нашем детињству. Наш отац Сава Вујков, учесник Батинске битке са 19 година, рањен, никада није причао о тим страхотама, као што није до краја живота проговорио ни једну реч на немачком, а имао је 13 година када је из родне куће његовог оца кројача Милана Вујкова, отишао сâм у Оџаке да учи кројачки занат код Швабе и тамо научио немачки језик. После рата добио је у Деспотову кућу у Малом шору и поклонио је ту кућу мајци и очуху, а ми смо остали у кући (Светозара Милетића 45) његовој и његовог оца.
Хоћу да кажем, рат оставља последице и ране на души човековој, и победника и побеђених. Испричаћу сећање наше мајке Катице (Попин) Вујков које смо слушали целог живота, а и сада, кад нас је напустила, ја то њено сећање носим у себи као доживљену стварност. Имала је 15 година када је са своје три старије сестре посматрала (иза завесе) исцрпљене руске војнике који су пролазили Великим шором и поред њихове куће. Биле су саме, отац, а наш деда Милан Попин био је у заробљеништву у Мађарској. У једном тренутку испред њихове куће зауставио се војник Рус; „давај часовник“ понављао је ове речи, све док се капија преко пута није отворила (по сећању била је то Шанина кућа) газда је изнео воде, а војник је опет понављао ‒ „давај часовник“, и све што су разумели било је да иде на Батину да погине, у Русији никог нема, сви су страдали.
Дакле, рат никоме не доноси добро, али све што бисмо још рекли на ову тему, само заборављени човек не чује. Насиље је наша свакодневица. Из тих ратних сећања враћам се 10. маја у село са другарицом да спремамо и чистимо кућу; кошење траве, башта узорана и сећање се враћа на комшилук и наше узајамно поштовање у моме детињству. На забијачке (свињокољ) окупљала се родбина и сви су радили свој део посла; крофне су биле обавезне, као и чварци, паприкаш, кобасице, компот, а све то носили смо пре вечере и најближим комшијама. Клупа испред прозора наше куће била је ту да се у предаху од посла разговара са комшијама, а не оговара, јер су наше комшије. Сва деца из комшилука била су заједно често и на нашој клупи. Време насиља увукло се и у душу човека на селу. Ни поштовања комшијског више нема.
Другарица и ја после завршеног посла шетале смо парком, није било никога, на споменику ни цвећа, ни венца, заборав је дефинитиван. Ја сам се сећала најлепших дана баш у овом парку. Сваке године 7. јула одржавала се сеоска слава. Пред славу кречиле су се и спремале куће, а код Даде мајсторице (Бабић) хватао се ред за шивење нове хаљине; без нових сандала и ташнице слава се није могла ни замислити. Прошетати у новој Дадиној хаљини поред толиких шатри са кретошем, бомбонама и другим слаткишима, био је за нашу чувену кројачицу којој није било сличне, понос, јер је слава у ствари билањена модна ревија. Лицидерско срце са огледалцем са славе, сачувано је у нашој кући, али цивилизација је брзо напредовала својим технолошким и другим проналасцима, о компјутеру да не говоримо, па се и сеоски живот породични променио и нестаје у забораву. Нема ни рингишпила на Лединама који је увек долазио неколико дана пре славе, и успављивао нас тих празничних ноћи својом препознатљивом музиком. Сеоска тишина и мир који се поново врате после славе, и ноћ звездана са пуним месецом, сећање је које нас држи у нади да мржња и зло у човеку уништавају најпре његову сопствену суштину опстанка. У Светлости новог Дана нека се Љубав и доброта врате у наша срца.
