„Palčica“ rođena u kupatilu porodične kuće u Bačkoj Palanci

Tatjana Uzur iz Bačke Palanke rodila je bebu u kupatilu porodičnog doma, bez ikakvih naznaka i simptoma, bez kontrakcija koje bi na to upozoravale

4043
Foto: Facebook/Tatjana Uzur

BAČKA PALANKA: Tatjana Uzur iz Bačke Palanke rodila je bebu u kupatilu porodičnog doma. Ova palčica izvađena je iz inkubatora 10. avgusta, baš na dan kada je trebalo da se rodi, a kako kaže njena mama, praktično je tada i rođena.


„Baš kao na filmu“, onim sa srećnim krajem – tako bi se mogao opisati porođaj Tatjane Uzur (30) iz Bačke Palanke, koje je u kupatilu porodičnog doma, bez ikakvih naznaka i simptoma, bez kontrakcija koje bi na to upozoravale, na svet donela svoju ćerkicu Milu.

Sve se odvilo prebrzo, toliko brzo da Tatjana nije stigla ni da misli, ni da oseća onaj pravi, jak bol koji kida i razara celo telo dok se žena porađa. Trudnoća joj je bila uredna, sve do drugog ekspertskog ultrazvuka, kada su joj lekari pronašli takozvani subminalni hematom od 7 centimetara, zbog kojeg je krvarila od 28. aprila do dana porođaja, odnosno 6. juna ove godine, konstantno.

Tatjana je bila kod svojih roditelja tog dana, ustala je oko 6 ujutru i otišla do kupatila, kada je u roku od nekoliko sekundi osetila pojačane bolove. To su, zapravo, priča Tatjana za Telegraf.rs, bile kontrakcije, a ujedno i znak da je porođaj krenuo.

– U tom momentu sam shvatila šta se dešava i uspela da ostanem pribrana. Nekoliko sekundi pre no što sam videla njenu glavicu, osetila sam bolove, a onda su mi noge utrnule. Ipak, uspela sam da uhvatim moju „palčicu“ u ruku, i spasim je sigurne smrti udarcem o tlo. Ona je bila toliko mala da je mogla da stane u moju šaku – prepričava pravu filmsku scenu naša sagovornica.

Kada je rođena, mala Mila mogla je da stane u dlan svoje mame Tatjane – imala je 670 grama i 31 centimetar.

– Kada sam je uhvatila, počela sam da se tresem. Moji roditelji su bili tu, tata je pozvao Hitnu pomoć, a mama je pritrčala da je pridrži dok ne dođe sanitet. Sećam se da sam razmišljala samo „nemoj sesti“, jer bih sela na nju. Mislim da mi je kroz 5 do 10 sekundi bila na šaci. U tim trenucima su svi bolovi prestali – objašnjava Tatjana dodajući da se Mila rodila na rođendan njene mame, odnosno svoje babe kojoj je bila najlepši poklon.

Kako Tatjana dalje objašnjava, ubrzo je stigao sanitet Hitne pomoći, čije je osoblje bilo, kaže ona, divno i prepuno brige i posvećenosti.

„Borila se kao krdo lavova“

– Mama je držala bebu dok su joj sekli pupčanu vrpcu, Milu su prebacili u novosadsku dečiju bolnicu, a mene u porodilište Betanija. Bila sam fizički dobro, a psihički… osećala sam se tupo najpre. Pregledali su me i pustili kući posle dva dana, bez deteta. Mila je bila na respiratoru u bolnici. Dok sam još ležala u porodilištu, gledala sam kroz prozor kako očevi i majke odlaze kući sa svojim bebama, a ja sam izašla bez nje. Dolazak kući bez deteta je jedna od najgorih slika koje pamtim iz cele ove situacije – priča naša sagovornica.

Tatjanu je u tim momentima držalo to što se Mila sa svojih 625 grama, posle kaliranja, borila kao krdo lavova. Tada je bila velika kao flašica vode. Tek rođenu ćerkicu nije videla 22 dana.

– Skinuta je sa respiratora posle tri dana, do 13. jula je počela potpuno sama da diše. Inače, iz inkubatora je izvađena 10. avgusta, baš na dan termina. Na neki način se i rodila na svoj termin – napominje Milina mama.

Devojčica je imala jednu infekciju 11. dana života, koju je prebrodila za 5 dana, reagujući dobro na antibiotike. I to je bila jedina komplikacija koju je imala. Mila je i tada pokazala magičnu volju za životom.

 

– Davali su mi da je viđam po tri sata dnevno, desilo se i to da je predamnom dva puta prestala da diše. Ipak, ispostavilo se da bebe u tom stanju zaborave da dišu, pa i za to primaju terapiju. I eto, gram po gram i dan po dan… Posle 73 dana, 17. avgusta, otpustili su nas sa Instituta, sa 1.930 grama i 40,5 centimetara. Mila je otpuštena kao zdravo dete, bez dijagnoze, što je zaista veoma, veoma retko. Mila je dokaz da su čuda moguća. Ona je čudo Božije – priča emotivno Tatjana.

Tatjana Uzur zahvalna je beskrajno doktorima, sestrama na Institutu u Novom Sadu, na odeljenjima intezive i neonatologije, doktoru Spasojeviću, Velisavljevu, Mladenoviću, sestrama Tanji, Bojani, Slađi i Tamari, koji su pazili Milu kao svoje dete.

– Jedna majka im je zauvek zahvalna. Naša priča ima srećan kraj, želim isto da poželim svima koji se nađu u sličnoj situaciji. Ja sam verovala i Moja Mila, Moja Sila, moja Milost Božija je živi dokaz da su čuda moguća, ako veruješ u njih – poručuje ova presrećna majka dodajući da njena beba sada već „velika“ – ima 3.170 grama i duga je oko 45 cm.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here